Са Андрићем у Севиљу

Осамдесет и неку годину пошто је живео у Шпанији као млади дипломата и описао њене пределе и карактер њених људи, Иво Андрић – па и не сасвим симболично - путује са севера на југ Иберијског полуострва, да се представи у виду изложбене поставке на Универзитету у Севиљи.

Изложба је отворила курс о словенским културама, који Филолошки факултет овог Универзитета организује од 21. до 24. септембра да би својим студентима надоместио одсуство студија словенске филологије. Поставку, која у виду 12 паноа, књига, писама, фотографија, итд. жели да дочара како се кроз лик овог Нобеловца, његово дело и судбину може ући у историју не само јужнословенских простора, већ и целог XX века, у чијим је кључним историјским збивањима Андрић директно учествовао, приказана је у сличном виду прво у Барселони 2009. године.

Тада сам у сарадњи са Легатом Андрића и Музеја града Београда, уз подршку Амбасаде Србије из Мадрида, организовала прву изложбу на Универзитету Помпеу Фабра.

“Андрићево дело, као и концепт изложбе, омогућују да се дубоко проникне у историјску и културну реалност овог дела Европе, за Шпанију удаљеног и мало познатог” биле су речи на које је тада ректор универзитета на коме радим решио да подржи идеју, коју су и сада здушно прихватиле колеге из Севиље.

Тако су пре недељу дана панои изнесени из мрачног универзитетског магацина Универзитета у Барселони и, мало дотерани, кренули посебном поштом ка топлом југу Шпаније, у Севиљу.

Док сам неколико дана након тога и сама кренула брзим возом од Барселоне ка граду на обали Гвадалкивира, са мном су у коферу путовала и Андрићева сабрана дела, уз разне друге ствари за витрине на изложби, мање више онако како смо колегиница Татјана Корићанац и ја осмислили још за претходну поставку.

Пролазећи кроз Кастиљу, чак јездећи и брзом пругом, рекло би се да се мало шта променило од када је наш Нобеловац описао ове пределе: “Понекад и ти усамљени знаци вегетација и људске културе ишчезавају, и пред очима не остаје до гола земља, обрасла ретком травом без боје и живота, са неким свечаним али немилосрдним небом над собом” (Стазе, лица, предели).

Стара зграда Севиљанског универзитета, са својим готичким сводовима, скулптурама и зидовима од старог камена, већ је и сама по себи уметнички споменик. Док сам гледала не само студенте уписане на јесењи курс посвећен словенским културама како се надвијају над старинским витринама гледајући најновије издање “На Дрини ћуприја” на шпанком, већ и случајне пролазнике како помно слушају поздравне речи наше амбасадорке Јеле Баћовић на отварању изложбе, заборавила сам на сву трку и муку које су пратиле припреме за отварање у Севиљи.

Ја, долазећи из каталонске северне престонице нисам слутила до које мере обећања колега са југа о техничкој помоћи при поставци и осталим гаранцијама, могу да окачим мачку о реп.

“Не раде по подне” одговорио је професор који организује словенске дане на моје питање где је обећано техничко лице. “Морам кући за десет минута, реновирамо кухињу а мама ми је сама” казала је секретарица која ми је помогла да окачимо први од паноа. И те како су ми фалиле колеге из Музеја града и Легата...!

Ипак, када је у уторак у подне изложба “Иво Андрић, нобеловац из осаме” отворена, и када су не само академци и званице прошетали поставком, већ и понеки од туриста који овим делом старог универзитетско здања у Севиљи непрестано циркулишу, пуног срца се сетих речи нашег писца, зарад кога је вредео сав труд: “ Наше живљење у најприснијој вези са стварношћу, као и наши узалудни покушаји бежања од ње и наше враћање к њој – све су то саствани делови велике људске стварности, која крије у себи разнолике и безбројне могућности и узима на себе стотину видова, од којих неки изгледају потпуно нестварно.”

Тамара Ђермановић