Октобарски салон ушао у ризик

Сваки нова изложба Октобарског салона из године у годину актуелизује питања о томе какав нам је Салон потребан, да ли су још увек присутна концепцијска лутања, колико је шансе дато нашим, а колико интернационалним уметницима да покажу своје стваралаштво. Питали смо историчаре уметности, критичаре и уметнике какав нам је Салон потребан?

Ђорђе Кадијевић, историчар уметности и ликовни критичар:

Милитантна функција Салона

Салону се сада може пребацити „свесно потискивање, чак и отворена игноранција сваког стваралаштва које не одговара оној стваралачкој парадигми која се данас сматра рецентном, а то је продукција такозване нове уметничке праксе”. Октобарски салон је у доброј мери спонтано или намерно политизован на тој основи, у стилу „хајде да покажемо свету да имамо све што свет има”, а нарочито оно што се у свету сматра актуелним.

Само то гесло је спутавајуће јер не даје праву слику шта је истинска уметничка сцена савремене уметности у Србији. Мислим да ова селекција, оваквим концептом Салона, заклања један други део ликовног стваралаштва који је оптерећен традиционализмом и анахронизмом и који не би био репрезентативан. Било би пожељно не мешати јабуке и крушке, држати овај тренд али пустити да се и онај други тренд региструје, а не потпуно га маргинализовати па чак и елиминисати. То доноси фрустрације друге групе уметника који онда све дубље тону у једну кризу безидејности и бесперспективности конфузије. Ова милитантна функција Октобарског салона, који жестоко заступа само једну опцију, на индиректан начин је контрапродуктивна, она ствара привидни утисак сагласја наше уметности са светском, али заклања реалну слику објективне стварности наше садашње уметничке ситуације у визуелној сфери, што утиче на њено стање и будућност..

Радоња Лепосавић, историчар уметности и новинар

Тридесет година се ишло на сигурно

Овогодишњи 51. Октобарски салон је сасвим у складу са принципом који је успостављен 2004. године када су октобарски салони интернационализовани.

Дакле од те године иде се на принцип – ризик! Од почетка одржавања Октобарских салона, првих неколико деценија, тачније од 1960. па до деведесетих година ишло се на сигурно. Приче о томе какав нам Салон треба су и тада постојале, а нико заправо није говорио о салонима какви су до тада били, иако многи нису били ни њима задовољни. Сада многи показују незадовољство али има оних који су овим интернационалним салонима задовољни. Ове године ушло се у ризик тако што је цео Октобарски салон саздан од видео радова. А ово што су урадили кустоси Јуан Пусет и Селиа Прадо може за нашу културну јавност да буде од великог значаја. Ако ми знамо да од 1965. постоји видео арт као посебан одељак уметности, ако знамо шта се десило 1978, дакле пре више од тридесет година на „Документима 6” у Каселу, где је видео прихваћен оберучке као сасвим равноправна уметност, ту некако чак каснимо. Неко је израчунао да је потребно око пет сати да би се сви радови на 51. Октобарском салону видели. Ове године је направљена важна ствар, јер улазница која се плаћа (на жалост због кризе) омогућава вам да више пута дођете. Мислим да на питање какав нам Салон треба, можемо да одговоримо тек за наредних неколико година.

Бранислава Анђелковић, историчарка уметности, прошлогодишњи уметнички директор Октобарског салона

Страх политичких елита

Чини ми се да стално анализирамо концепцију и сваке године долазимо до мање–више истих закључака. Начин избора арт директора, време које арт директор има за припрему изложбе, недовољна финансијска средства, потпуно изостављање продукције уметничких дела, недостатак адекватних изложбених простора у Београду, потпуно одсуство комерцијалних спонзора и генерални презир политичких елита према уметности и култури које не разумеју и не желе да разумеју. Елите се плаше онога што не разумеју те усвајају политику игнорисања и ниподаштавања.
Многа од ових питања могла би се решавати одмах када би постојала политичка воља. Питања финансирања уметности и културе, ових дана постала су болно очигледна на улицама Београда. Инсистирање политичких (мушких) елита на спортовима нити је унапредило спорт нити су деловали васпитно на младе људе о чијој будућности брину. Интересантно је да никоме није пало на памет да откаже фудбалску утакмицу због ризика од дивљања хулигана, док је затварање изложби, пројекција филмова или читавих манифестација нормална ствар. Додуше, није ни потребно отказивати јер сасвим је довољно не финансирати.
Али пођимо од претпоставке да постоји политичка воља (на 50. Октобарском салону 2009. није било свечаног отварања а као грађани су на отварање дошли, сами од себе, само министар Брадић и тада помоћница градоначелника Хрустановић).
Не мислим да ОС треба да постане бијенална манифестација већ да се кустоси позивају две године унапред како би имали времена за рад с уметницима, припрему изложбе, смислену промоцију Салона. Систем предлагања и одлучивања који данас функционише заснован је на партијским реципроцитетима по градским комисијама. Некакав будући директорат, одбор, морао би да функционише на другим принципима а о свом раду и закључцима може и треба да обавештава и придобија градску управу.

Саша Панчић, сликар

Већа одговорност селектора

Октобарски салон нам је потребан са свим међународним референцама и односом према савременом дешавању у Европи и свету, а акценат с тим усмерењем требало би да буде ипак, по мени, на локалној продукцији. С друге стране, мислим да би будући селектори требало да имају веће референце, буду озбиљнији и да посао који добију обављају одговорније. Све похвале организаторима, Културном центру Београда на труду, професионалности да се уради нешто добро са малим буџетом. И похвале на фантастичној згради у којој се одржава овогодишња манифестација.

Б. Л– М. Ђ.