Изабрао сам Мају уместо Новака

ВИШЕ ОД СПОРТА
Богдан Обрадовић је највећи део живота посветио спорту. Пре свега тенису у Црвеној звезди и кошарци на низу терена у Београду. У оба спорта је показивао велики таленат, али је већ у 18. години отишао на трећу страну: у тениске тренере. И, пре три године, изабран је за селектора Дејвис куп репрезентације Србије. Од тада овај састав зна само за успехе.

Рођен је 30. септембра 1966. у Земуну. Завршио је наутички смер у Средњој бродарској школи, а потом се уписао на Саобраћајни факултет. У минусу је три-четири испита, апсолвент је већ двадесетак година. Обећава да ће дипломирати. Сад само зато да би деци показао и тај трофеј.

У браку је с Мајом. Уз њих су син Аљоша (11 година) и ћерка Луција (четири и по).   

Кад сте упознали тенис?

Било је то кад сам имао 12 година. На једном бетонском одбојкашком терену спустили смо мрежу до земље, направили дрвене рекете и кренули у озбиљну игру. Правила смо учили гледајући ТВ преносе из Вимблдона. Ипак, неки људи у Београду су тада тај спорт, исмевајући га, звали „педерски”. Зато сам са страхом рекао оцу, официру ЈНА, којим спортом се бавим. Али, он ме је охрабрио ставом да „то није лоше”. „Имаш снажне руке и јаку вољу. Успећеш.” Те очеве речи биле су пресудне за све моје спортске успехе.

Којим путем сте кренули?

Са неколико другова отишао сам на тениске терене Црвене звезде. Тренирали смо жестоко. Долазили смо ту у рану зору. Чак и пре изласка сунца. Имали смо тада све услове за добар рад. Били смо у одличним односима са чика Браном, оцем Бобе Живојиновића, који је одржавао терене у Звезди. Он нам је отварао врата клуба неколико сати пре почетка првих тренинга. И то није све кад је о чика Брани реч. Умео је, понекад, да нас изненади лепим поклонима. Делио нам је тениску опрему коју је Боба оставио у кући као вишак.

И докле сте стигли као играч?

У 14. години сам био рангиран међу првих сто играча у Југославији. Тај успех је могао да буде и већи да су отац и мајка имали новца и за моје тениско школовање. Ово правило важи и сад. Талентована деца, за узлет до националних и светских титула, морају да имају и имућније родитеље. А ја сам се за све своје успехе – изборио сам. У моје титуле убрајам и то што сам, после одслужења војног рока, пре двадесетак година, као играч и тренер, с пријатељем Илијом Танацковом, вратио у живот тениски клуб у Кикинди. Сад је то велики сабирни тениски центар за Банат. А потом сам опет дошао у Црвену звезду.

С ким сте све радили као тренер?

Ненада Зимоњића, сад најбољег дубл играча на свету, упознао сам кад је имао само 12 година. Био је тада шампион Југославије за тај узраст у синглу! Од тада смо заједно. А касније сам радио с Јанком Типсаревићем, Борисом Пашанским, Виктором Троицким, Новаком Ђоковићем... С њима сам радио у свим клубовима и путовао на турнире. За то време много сам научио од најбољих тренера на свету: Боба Брета, Бреда Гилберта и Ника Болитијерија који је велики експерт и за разводе. Девет пута се женио! Али, човек од кога сам научио принципе и законитости спорта је Зоран Грбовић, кондициони тренер, који би ускоро могао да нам се прикључи у репрезентацији.

Шта посебно памтите са путовања?

Од свих тих сусрета посебно памтим два позива у госте. Ненад Зимоњић је, пре свега, изузетан човек, ведрог духа и искрених намера, а и један је од најбољих тенисера на свету, па није чудно што не постоји човек који га не жели за пријатеља, а уз њега идем и ја као његов тренер. Тако смо једне зиме били гости Пита Сампраса, а друге Андреа Агасија и његове супруге Штефи Граф.

Како Вам је било са Сампрасом...

У време кад је играо био је „човек с друге планете”. На турнирима се понашао као шеик. Иза њега је била свита која није дозвољавала да му било ко приђе без његовог одобрења. Али, на свом имању, код Сан Франциска, то је био други човек. Ту смо Зимоњић и ја били две недеље. Време смо проводили на тренинзима, у шетњама, на излетима... Тада сам сазнао да је у време играчке каријере тренирао и са америчком атлетском репрезентацијом. Поносно је, у причи са нама, истакао да је две стотине метара могао да претрчи само три секунде спорије од светског рекорда. Он је у то време трчао ту дистанцу за 24 секунде!   

... а како с Агасијем и Графовом?

Њихов посед је на Рибарском острву, близу Мајамија. На тај најлепши део уз обалу Флориде стиже се бродом на који нико не може да уђе без позивнице власника имања на том рајском острву. Андре и Ненад су мање тренирали, а више причали, а Штефи се прославила киселим и слатким салатама од воћа и поврћа. Али, изненадила нас је вицевима свих врста... А пословно су врло озбиљни људи. Посебно је значајно то што су основали велики универзитетски центар за школовање сиромашне деце!

А како се понаша Роџер Федерер?

Знам га већ десет година, од његове деветнаесте. Упознао сам га на турниру у Лиону на коме сам био са Зимоњићем. Пришао нам је и сео за наш сто. Знао је Зимоњића са претходног турнира. Често смо се виђали, причали и забављали се. Играо сам с њим више пута билијар и стони тенис, а једном приликом чак и фудбал... Био је веома срдачан. Причао нам је о свом првом аплаузу ван тениске арене. После победе на неком турниру у Немачкој отишао је у Швајцарску, у свој град, да гледа хокејашки меч. Публика га је препознала и поздравила аплаузом, а он нам је признао да је био и обрадован и збуњен... Сада, као велики шампион који је освојио чак 16 великих турнира, задржао је љубазност при поздрављању, али не и жељу за дужим успутним разговором. Успех и новац ипак чине своје...

Шта је с Ђоковићевом браћом?

Обојица су веома талентовани, али време ради за Ђорђа (15). Марко (19) с ових 30 овосезонских поена направио је велики помак на светској ранг-листи. Сад му је наредна сезона врло важна. Следеће године мора да крене на најозбиљније турнире. По свему што видим, надам се да ће у томе успети.

Зашто нисте тренер Новаку Ђоковићу?

Био сам у тој дилеми пре шест година. Дуго сам био с њим и он је желео да наставимо. Одлично се разумем и са свим члановима његове породице. Али, тај велики рад са Новаком, од његове 16. године, много би ме одвојио од породице. Две године пре тога већ сам престао да путујем са Зимоњићем. И, кад сам све ставио на папир, одлучио сам се, ипак, за останак у Београду, уз Мају и децу. Јер, и овако, због мог рада у Тениском савезу Србије, па и због моје школе тениса на Ади Циганлији, често нисам у кући, па наша мала Луција каже како мрзи тенис, јер јој – узима тату.