Птице се враћају

Прву ноћ после земљотреса смо мој син Дејан и ја провели у колима. То је била најгора ноћ јер се дрмало готово непрекидно. Неки удари су били преко шест степени Рихтерове скале, а многи преко пет.

Овде су мобилни телефони опремљени тако да упозоравају кориснике да земљотрес наилази.

Секунд, два пре земљотреса који је преко три степена, телефон аутоматски испушта звук сирене. Ту ноћ коју смо провели у ауту телефон је пиштао небројено пута.

Пошто нисмо могли да спавамо, гледали смо кроз прозор у небо које је било ведро и невероватно звездано. У аутомобилу поред нас су биле наше комшије. Мама и мала беба су спавале на задњем седишту, а тата је седео на предњем седишту. Био је обучен у одело и црни капут. Очигледно се вратио са посла и није стигао да се пресвуче. Деловало је да спава дубоким сном са положеном главом на наслон суседног седишта. Јапанци су ме увек изненађивали својом способношћу да спавају у возовима и аутобусима у немогућим положајима.

Кад је почело да се раздањује,  Дејан је приметио да уопште нема птица. У околини наших зграда име на стотине голубова, гаврана и мањих птица које су општа напаст. Сви се боре против птица на својим балконима и местима за скупљање ђубрета. Дејан јако воли птице и увек посматра њихово понашање и реакције.

Тог јутра није било ни једне једине птице на околном дрвећу, на балконима нити у околини места за скупљање ђубрета, иако увек као лешинари чекају да људи почну да избацују ђубре.

Прво јутро после земљотреса Дејан и ја смо се возили бициклима по Цукуби да видимо да ли има штете. Свега неколико старијих зграда је оштећено и помало иронично, продајни салон познате компаније за изградњу кућа, Мисато, је прошао земљотрес са потпуно разбијеним стаклима. Радници су ужурбано сређивали крш око салона, да не би изгубили потенцијалне купце својих кућа.

Дејан је затим имао задатак да иде по граду и обавештава ме да ли је нека радња отворена и да ли има шта да се купи. Отишли смо заједно у једну велику продавницу и чекали дуго времена у реду. Све је функционисало као под конац.

Продавци су преко мегафона обавештавали купце колико ствари могу купити и давали процене колико дуго може трајати куповина јер су редови били незамисливо дугачки. Сви су били веома дисциплиновани и није било никаквог немира, нити гурања. Срела сам многе познанице, многе ђаке. Скоро све жене су биле са маскама на лицу. Прво сам помислила да су сви стављали маске због поленске алергије која је сад у јеку, али заправо велика већина жена је била без шминке и зато су маскама покривали лица. Јапанке јако воде рачуна да увек буде прикладно одевене, нашминкане и да се прикажу у најбољем светлу. Ђаци су ми махали и сви су имали укочени, згрчени полуосмех.

Друог дана после земљотреса су нам искључили воду. Полицијски аутомобили су са мегафонима упућивали људе у разне делове града по воду. Колоне су биле километарске, међутим чекало се стрпљиво и мирно.

Отишли смо са страхом на посао мог суприга, Радоја. Он ради у КЕК-у, научно-истараживачком институту за физику високих енергија. Мислили смо да ћемо наићи на стрвеж, али на велику радост и изненађење врло мало ствари је било срушено. Компјутери су били у реду, само је један монитор пао, али срећом на фотељу тако да се није разбио. Већ четврти дан нема струје, воде ни гаса на његовом послу.

Све школе су затворене као и многе установе. Неки лекари раде, али скраћено због несташице воде. Веће болнице су отворене. Све је неуобичајено мирно.

Данас, четврти дан после земљотреса, нема скоро никога на улицама.

Иако овде не прети никаква опасност од радијације, Јапанци су, разумљиво, веома опрезни кад дође до тога и сви седе у кућама.

Ми враћамо наш стан у првобитно стање. Има још доста посла, али то је ништа у поређењу са стотинама хиљада несрећника који живе северно од нас у префектури Мијаги и Ивате.

Спавамо у стану, спремни за потенцијални нови удар и надамо се да се неће догодити.

Удари су постали ређи и мање интензивни и мобилни телефони све ређе упозоравају.

Разговарала сам са пријатељицама и комшијама и сви се, као и ми сами, жале да им се врти у глави. Као кад се после вишедневне пловидбе са узбурканог мора спустите на копно.

Такав је осећај љуљања у нама. Спавамо са полузатвореним капцима и трзамо се на сваки нови удар. Сигурно ће их бити још неко време.

Дејан је јутрос кроз прозор своје собе угледао птице на дрвећу. Био је пресрећан. Ја чујем цвркут док пишем овај текст. Птице су почеле да се враћају. Надам се да ћемо се и ми вратити ускоро нашој свакодневници.