Дали и ми

Истински уметник није онај који се инспирише, него онај који инспирише

Салвадор Дали

И у Америци, популарност Далија постаје све већа (према неким показатељима превазилази популарност Пабла Пикаса!) чему доприноси и недавно отворен грандиозни музеј Салвадора Далија у Сент Питерсбургу на Флориди.

Aмерички мултимилионер, мецена и колекционар Рејнолдс Морс и његова супруга Елеонора (доктор шпанске књижевности) током неколико деценија откупили су преко 2000 Далијевих дела, укључујући 96 уљаних слика (међу којима и десетак величине 3/4x4/5 метара!). Први Далијев музеј Морсови су отворили 1971. у Охају, а други 1982. у Сент Питерсбругу, у адаптираном магацину на обали Мексичког залива. Тридесет година доцније, 2011, отворен је нови Далијев музеј (три пута већи од претходног), а обликовао га је Јан Бејмут (сарадник чувеног канадског архитекте И.М. Пеја на реновирању Лувра). Остварена Бејмутова замисао делује фасцинантно. Велики део унутрашњости музеја провиди се споља кроз стаклене зидове, уз непредвидљиве светлосне промене, нарочито увече, када Далијеве слике и скулптуре делују пуним интензитетом.

Удаљена један километар од пређашње, зграда новог Далијевог музеја, конципирана са очигледном намером да постане модернистички симбол града Сент Питерсбурга (попут зграде нове Опере у Сиднеју) већ привлачи домаће и стране туристе у много већем броју него други Далијеви музеји и колекције (Париз, Лондон, Барселона, Мадрид, Фигуерес). Спољни изглед Бејмутове зграде је не само спектакуларан, него и крајње функционалан: у њој Далијева остварења дејствују пуним графичким, колористичким, фантасмагоричним и ониричким интензитетом. Пролазећи кроз нови Далијев музеј на Флориди, присетио сам се како су нас, 1947/48. године, професори некадашње Високе филмске школе на Дедињу поучавали да надреалистичко сликарство „уништава хуманистички прогрес друштва”, и „срозава људску свест на ниво животињског инстинкта” (цитат је из моје тадашње студентске бележнице).

У колекцији новог музеја могу се видети многи анимирани филмови које су остварила деца инспирисана Далијевим цртежима, сликама, нарочито његовим анимираним филмовима, укључујући феноменални Дестино (започет 1946. када је током рата Дали боравио у Америци и сарађивао са Дизнијем) а довршен тек пре неколико година (још увек, нажалост, изван дистрибуције збогпроблема везаних за ауторства права). То је заиста ремек-дело кинематографске анимације, испуњено сновиђајном илузијом кретања бића чудесног изгледа, у још чудеснијим амбијентима сазданим од виртуозних графичких компонената, као што је Дали објаснио: „Све појаве у природи могућно је свести на елементарне геометријске облике који откривају суштину видљивог света”. Када се боље погледају и подробније анализују, у Далијевим сликама драматично су истакнути геометријски облици ликова и ствари, усаглашени са идиосинкратичким колористичким решењима композиције као целине – поступак који традиционални естетичари (још увек) сматрају „декоративним формализмом”.

Изузетност музеја представља одлука нове управе да се изнајмљивање слика сведе на само две и то сваке друге године! Другим речима, ко жели да види Далијева оригинална ремек-дела мора да се запути у Флориду – уколико има пара.

Када се наведене чињенице узму у обзир, безначајно је да ли ће – икада – „житељи западног Балкана успети да неутралишу рецидив зазора од лудог сликара из Каталоније”, нити вреди да се „омекша наш осећај мере у уметности, какав никада нисмо имали према већим и опаснијим лудоријама”. Наведене цитате сам преузео из приказа ликовног критичара Ђорђа Кадијевића о Далијевој изложби у Београду (објављен у НИН-у под насловом „Осећај мере”, 18. марта 2010). Узнемирен што Београђани никада нису имали прилике да „виде изложбу која би по обиму и садржају озбиљно представила Салвадора Далија, ствараоца који конкурише његовом земљаку Паблу Пикасу, за краља модерног сликарства”, Кадијевић је сметнуо с ума чињеницу да то никада и неће бити могућно због тога што, не само музеј на Флориди, него и друге Далијеве колекције, уколико и дозвољавају изнајмљивање оригинала, захтевају баснословно новчано осигурање.

Уопште и нажалост, уметност у нашем времену све више постаје културна наслада искључиво за имућне, и то не због „културног менталитета [одређене] средине”, лишене „беспримерног модернистичког екстремизма”, још мање због немогућности да „сваримо утицај параноичне смеше Далијеве естетске каприциозности и његове ироничне перфидије”, како запомаже Кадијевић. Посреди је тужна чињеница коју условљава комерцијализам као доминанти фактор капиталистичког друштва. Неко ће вероватно питати да ли је у време Титовог псеудосоцијализма ситуација била погоднија? Била је још гора, јер је надреализам, као и други „изми” био анатемизован, док је само политички провереним грађанима било допуштено да оду у иностранство, и да се (кришом) диве трулој буржоаској уметности.

Две скромне београдске изложбе Далијевих мање значајних остварења, потврдиле су да „културни менталитет наше средине”, уствари, није прави разлог због којег су Београђани спречени да се диве „Далијевој естетској каприциозности” каква је изражена у његовим оригиналним сликама, као што мисли Кадијевић. Разлог је много сложенији и трагичнији када се схвати да Далијева оригинална ремек-дела, као и остварења других сликарских великана,никада неће стићи до „житеља [не само] западног Балкана”.

Управо такво сазнање помутило је моје уживање у ентеријеру и екстеријеру Далијевог музеја на Флориди. Шта нам преостаје? Једино да издвајамо средства за набавку технички савршених репродукција, нових књига и дигиталних дискова о Далију и другим ликовним генијима, који би стајали на располагању нарочито младим посетиоцима београдских музеја (још увек у тегобном процесу реконструкције). Тиме би се бар донекле побољшао естетски укус „наших младих – међу којима није мали број оних који први пут чују за Далија”, као што носталгично закључује Кадијевић. Ако ствари тако „стоје”, то значи да је интерес за Далијеве две недавне изложбе у Београду далеко више последица његове физичке ексцентричности и његових промућурних изјава, попут оне која ингениозно погађа суштину ствари: „Пикасо је сликар – то сам и ја; Пикасо је Шпанац – то сам и ја; Пикасо је комуниста – то нисам ни ја”. Заиста проницљива, типично далијевска духовитост: ни одвећ увредљива, нити сасвим пријатна.