Од јутра до вечери

Да је Новак Ђоковић победио у петак увече на париском тениском терену, обичан грађанин, било где у Србији, и сваки Србин, било где у свету, починуо би срећнији, у много бољем расположењу од оног у ком је дан почео?

 А почео је сценама из хашке суднице у којој се, први пут после 16 година скривања, јавности изложио генерал Ратко Младић. Тиме је и ТВ сага о ''најтраженијем оптуженику'', оживљена пре десетак дана његовим хапшењем, добила нови замајац.

Логично подсећање на збивања из деведесетих, уследило поводом ''случаја Младић'', најчешће се програмски остварује кроз ТВ интервјуе и дебате. Тумачи скорије историје махом су активни политичари, политички аналитичари, специјализовани новинари, министри...те је права реткост да се за коментар позову професионални историчари – како је то учинила ТВ Авала угошћујући Чедомира Антића и Предрага Марковића.

Јавни медијски сервис Србије на више начина враћа гледалиште у време грађанских ратова и свих суноврата, од моралних до економских, које су они донели. Један је поновно приказивање документарних записа и документарних филмова насталих на основу аутентичне грађе и непосредних личних сведочења. РТС их има, ваљаних, у сопственој продукцији, али им прикључује и туђе, иностране, омогућујући тако додатни увид у речено доба. Најновији пример био је филм ''Једном браћа'' – о судбини чланова последње и најславније југословенске кошаркашке репрезентације и о последицама за оне међу њима који су веровали у Југославију.

Ту су, затим, и емоционално и сазнајно делотворне, игране серије. Случајно или намерно, у репризном серијском програму РТС-а паралелно су се нашле баш сада серије ''Горе-доле'' и ''Горки плодови'' – да својим драмским језиком, сликовитим призорима, парадигматичним јунацима оживе време јада, страдања, немоћи наспрам бруталности, насиља, грабежи.

С екрана су се истовремено могла чути мишљења да се грађани Србије још нису у потпуности суочили са том мрачном прошлошћу, да још у потпуности не схватају злодела неких својих сународника, да се нису искрено покајали...те да треба интензивирати освешћивање маса и наставити са званичним извињењима и помирењима унаоколо.

Али при оваквом притиску медијским наглашавањем лошег наслеђа, и уз поменуто инсистирање на ''денацификацији'', могле би се десити нежељене реакције. Уместо очекиване катарзе – утученост, демотивисаност из осећања поражености и бесперспективности. Једнострано, одређена кривица слаби и обесмишљава жељу да се стално трага за истином, упрошћена подела на праве и криве обесхрабрује прегнуће за правдом и правичношћу.

 Као да се заборавља да су самопоштовање и самопоуздање неопходни сваком народу за голо битисање, па и овом кога београдске, бриселске и ине вође здушно позивају да се мане прошлости и окрене будућности.

Само отуд је у ову причу уведен један млад човек на кога се неочекиваном силином навалила, можда и као претешко бреме,  суштинска потреба национа за поносом, за уважавањем, за међународним угледом.

Но јака су његова плећа и мудра је то глава.