Скупе грешке

Упркос свим неслагањима и различитим мишљењима, Немачка и Француска, без икакве сумње, извући ће, бар делимично, Грчку из дугова. И то не због тога што им је егејска држава толико прирасла срцу, већ због тога што би потпуни банкрот Грчке изазвао економски цунами на заједничку европску валуту. Све то би, вероватно, довело до распада еврозоне, што се никоме у Европи не би исплатило.

Штавише, чак и традиционално евроскептични Британци признају да би распад еврозоне имао катастрофичне последице за све чланице Европске уније, дакле и оне које нису део еврозоне, попут Велике Британије.

Дакле, колико кошта да кошта, Берлин ће платити високу цену спасавања евра, и то из најмање два разлога.

Прво, то се Немцима исплати! Иако се немачка јавност „љути” због тога што се открива да су Грци у јавним службама себе сваког месеца награђивали за „прање руку” или „некашњење на посао”, Берлин је свестан да би вредни Немци узалуд радили и већ ове године остваривали економски раст од три одсто кад не би било заједничког европског тржишта које купује њихове производе.

Друго, мало ко у Немачкој има илузију да би немачка економија самостално успела да се избори на светској пијаци, где помаљајући економски џинови, попут Кине, Индије и Бразила, полако крче простор за себе. Евро је, засад, једини инструмент којим Европљани удружени могу да се боре у новим светским економским приликама у којима Европа више није међу малобројнима која може да се подичи најновијом технологијом, врхунским производима и иновацијама.

Међутим, том европском заједништву, оличеном у евру, недостаје заједничка европска економска и фискална политика која би предупредила садашњи хаос на Старом континенту. И то је једна од најмање две веома скупе грешке које су водећи играчи у ЕУ учинили протеклих година.

Прва скупа грешка јесте то што се немачка канцеларка Ангела Меркел исувише дуго нећкала да помогне Грчкој. Још почетком 2010. било је јасно да је неопходно реструктурисати отплату грчког дуга, али је споразумом о помоћи Грчкој од 10. маја 2010. само купљено додатно време. Међутим, сада је очигледно да је цена колебања била превисока и да се рачуна у милијардама евра.

Друга скупа грешка јесте то што се Меркелова исувише дуго опирала Саркозијевим наговарањима да се успостави својеврсна европска економска влада, када већ постоји заједничка валута. Немци су били запрепашћени када им је бивша француска министарка финансија Кристин Лагард препоручила да не раде само на подстицању извоза своје робе, већ да смањењем пореза подстакну и саме Немце да више купују робу, као што то раде Французи.

Садашњи пакети помоћи посрнулим европским економијама само су висока цена системских грешака у ЕУ, јер се у одсуству заједничких правила није водило рачуна о томе да све националне привреде буду слично конкурентне и да се у складу с тим хармонизују порески системи, односно да се договоре када ће људи у ЕУ ићи у пензију, колике порезе ће плаћати…

Сада је јасно да је за економски опстанак неопходно ићи ка већим интеграцијама.