Кућепазитељ

Неколико пута смо прошли поред двоспратне зграде од жуте опеке у Roslyn Road
улици, тражећи број 16 а да нам ни на крај памети није било да би број могао бити
написан словима sixteen, баш изнад улаза у зграду великим словима по целој ширини степеништа.

Била је то тиха улица у делу Osborne Village, улица која је вијугала паралелно са реком, улица која се завршавала педесетак метара даље од зграде са бројем sixteen, двориштем тмурне зграде зидане у тамној опеци, више у стилу затвора него стамбене зграде.

- I am Tonny, caretaker, рекао је човек од четрдесетак година, са којом килом вишка, широким доброћудним лицем, интересантним модним стилом истакнутим цветним мотивима шарених панталона и црном мајицом, и одвео нас до једнособног стана на првом спрату у коме смо провели наредних шест година.

Иако стара, зграда је брижљиво одржавана, са увек уредно покошеним травњаком и лејом цвећа испред улаза а кућепазитељ је редовно водио рачуна о смећу, паркингу, чистим ходницима, зими уклањао снег са улазног степеништа..

Становао је сам, у двособном стану из кога никад није допирао мирис куваног јела, уосталом као и код већине од осталих двадесетак станара зграде.

Тонија смо виђали бар једанпут месечно када смо му односили чек за кирију, када је чистио ходник или када је ишао у куповину увек обучен у немогуће комбинације дезенираних панталона или шарених мајица, потпуно опуштен, мирног сталоженог корака са кесама из оближњег хипермаркета, увек у левој руци на чијој се надланици одмарала тетовирана нага жена.

Првих топлијих мајских дана, после дуге, веома хладне зиме када би сав отопљени снег дизао ниво реке Assiniboine River, поплавивши јој обале и шеталиште скроз до The Forks Market-а где су се још пре шест хиљада година састајала индијанска племена Assinibions и Cree, сазнали смо да Тони, caretaker, у другој соби двособног стана чува црни Харли Дејвидсон.

На његовим прозорима су се ретко дизале ролетне и само би се понекад могло приметити како би бацао поглед на обрисе мотора под церадом. Средином маја Тони је изгледао много агресивније, енергичније и опасније у црном кожном оделу, са Харли Дејвидсон Винипег амблемом на леђима,
црном кацигом и на угланцаном сјајном моћном Харлију, одлазећи на отварање сезоне моториста, Blow out your pipes.

Тако смо упознали Тонија и упамтили значење речи caretaker, о којој смо учили на првим часовима енглеског језика у школи Sir William Osler. Ту смо научили како се зове занимање које је за наше људе био први корак, први посао, (уз разношење новина или пица, на црно), као један од омиљених послова за који нико није питао колико добро говориш енглески језик и да ли си којим случајем некада радио као инжењер, уметник или доктор..

Почетком јуна те последње године пре него што ћемо се преселити други град, Тонија смо видели на паркингу када нам је махнуо руком пре него што је навукао кацигу и лагано се одвезао низ улицу у обичајену недељну посету девојци.

Када сам се вратио са посла на том месту сам видео велику црну мрљу од изгорелог мотора, запаљеног тога јутра. Причали су да је плакао као мало дете, тај симпатични добрица у шареним панталонама.

Следећег јутра је на том месту био велики букет цвећа.

Видим Тонија, као да је било прошле зиме, како док веје снег прашњаво сув и ситан као шећер на минус тридесет, у маскирном оделу и белим чарапама, без ципела премешта канте за смеће уз ивичњак тротоара, како журно нестаје иза бочних металних врата зграде док снежни прах у заданом ритму ветра посипа тањирасте поклопце корпи за отпатке.

Тако сам упамтио реч caretaker.

И кад се понекад сетим Тонија, додам још и: Take care Tonny-caretaker.