У замци Крлежиног питања

Кроз њену кућу прошла је историја. Ушла је у десету деценију али добро памти партизанске дане и ратни вихор: доба агитпропа, батинања у затвору „Главњача”, као и сусрете са Титом и Крлежом, књижевне полемике, учешћа у студентским организацијама, својe бројне филмске и позоришне режије. Сећања је објавила у књизи „Има тако људи” (издање „Свет књиге”) кроз замишљени разговор са оцем Јованом Црвенчанином, ваздухопловним пуковником Војске Краљевине Југославије, и супругом, песником Скендером Куленовићем. Књигу је посветила унуцима, мислећи да такав један, крцат искуствима, живот заслужује бележење.

– Унуци су радознали па ме непрекидно запиткују, а муж и ја нисмо ни својој деци причали о рату и ономе шта смо доживели. Међутим, дође тренутак када схватите да сте дужни према свима онима који нису преживели рат. Припадам ретким људима који имају споменицу 1941, а који нису примили ниједно одликовање, али својим највећем орденом сматрам то што сам остала жива. Не бусам се у груди, већ осећам потребу да се одужим свим тим људима, као и својој породици – каже Вера Црвенчанин, редитељка и драматург.

Није она, објашњава, тражила све те силне догађаје – они су њу проналазили. Лепо је певала и рецитовала, истицала се на студентским и радничким приредбама, „волеле су је масе”, и полиција ју је добро познавала. „Где год ме виде, мене хапсе.” Само, тада јој није било битно да ли страда, све док је била свесна да ради праву ствар. Међутим, дође и период отрежњења од све те занесености, и без обзира на борбу и став, додаје, не можете да останете недодирљиви. Лепши део стварности откривала је у културним круговима.

– Мирослава Крлежу упознала сам преко Скендера. Памтим га као изузетно доброг човека, шармантног и духовитог ерудиту. Чак и онда када је био оштар и саркастичан, зрачио је топлином. Када сам радила драматизацију његовог романа „Повратак Филипа Латиновића” рекао је да сам из свих његових књига помало покупила у врећу, и онда све то просула! После пет месеци јавио се задовољан, уз опаску да сам добро ухватила штимунг крчме у једној од сцена, као са слике неког низоземског сликара. Пошто нисам чула за њега, узвратио је: „Не можеш ни чути, кад нема репродукцију.” То је био Крлежа. Можда је поставио замку, само да ме провери. Зато, никада није потребно да се правите да знате оно што не знате. То је велико правило у животу – сматра Вера Црвенчанин.

Први сусрет са њеним Скендером, пак, десио се почетком 1942. у Босанском Петровцу. Изашла је тад из партизанске болнице, ошишана на „нуларицу”, и опорављена, стигла у Обласни комитет...

– Долази Скендер. Висок, леп, диван, у белом кратком сукненом капуту, бркови. Гледам га као у магновењу. Кажу му: „Ова другарица лепо рецитује твоју ’Стојанку, мајку Кнежопољку’.” Међутим, тај дивни песник погледа ме онако искоса, и каже: „Добро, једном ћеш ми рецитовати.” Останем запањена, размишљајући како је могуће да песник напише онакву поему, прође надмено, и не погледа те. После сам му рецитовала целога живота – сећа се наша саговорница.

Куленовић је, подсетимо, преминуо пре 34 године. Вера Црвенчанин је приредила његова Сабрана дела у 10 књига. Каже нам да се дешавало да овај песник добије награду за неко дело, а за друго „забрану”, и тако осцилације: награда – ударац – похвала – анатема. На премијери сатиричне „Дјелидбе” у Сарајеву рекли су: „Да не знамо да је ово написао Скендер, мислили бисмо да је народни непријатељ.” Подсећа нас на, можда мање познати, период његовог живота:

– У доба када је склоњен, радио је лектуру у „Борби” и писао текстове, с тим да све што сам напише, није могао да потпише својим именом. Тако је у „Борбином” билтену писао чланке о језику – дивне људске примедбе на грешке новинара, не именујући, наравно, ниједног, али исписујући на тај начин готово уџбеник језика за новинарску струку. Пронашла сам га у Народној библиотеци, и да нисам имала сачуване рукописе, не би се ни знало да су његови. Рукописе сам дала Академији наука, и уврстила их у Сабрана дела – каже Вера Црвенчанин, која је ауторка и књиге „Скендерова трајања”.

За све ове године наша саговорница оставила је позамашан опус од десетина позоришних режија и драматизација у Нишу, Бањалуци, Загребу, Сомбору, Београду (Маринковићеве „Руке”, Кеноове „Стилске вежбе”, Нушићева „Госпођа министарка”, Ћопићев „Николетина Бурсаћ”…), као и доста филмских сценарија и режија у Авала филму, и на телевизији (Београдски универзитет, Јован Солдатовић, Ћутање јаче од смрти, На дну хумора леже сузе, Две младости…). Парафразирајући Десанку наглашава да јој не преостаје много времена, па некако са годинама све више склапа нова пријатељства, посебно са младима, а нарочито са девојкама.

Мирјана Сретеновић