Понекад поцепам све што сам написао

Нова књига Амоса Оза „Међу пријатељима” постала је неколико дана након објављивања бестселер у Израелу. Мада је овај најпопуларнији израелски писац и раније изјављивао да је то што се појавило у књижарама последњи његов рукопис који је дао издавачима, очигледно је да, мада је навршио 73 године живота, још није испричао све своје приче и да их читаоци широм света жедно очекују.

Размишљајући шта ће током дана написати, како је у разговору са новинаром „Јерусалем репорта” Роберту Слатеру испричао, Амос Оз устаје у пет сати ујутру и шета још увек поспаним улицама Арада, малог града међу планинама између Бершеве и Мртвог мора, да би удахнуо свеж ваздух пустиње. Док хода он гласно понавља дијалог који је претходног дана написао: „Ја морам да чујем разговор мојих личности, њихове гласове… Писање је музички посао, нимало мањи од литерарног рада.”

Најпознатија дела Амоса Оза су романи „Мој Михаел” (1968); „Брдо лошег савета”(1976) и „У земљи Израелу” (1983), у којима је дао, како многи сматрају, најупечатљивије портрете Израелаца икада представљене. То су само три од 27 Озових дела, преведених на 41 језик. Истовремено, он предаје модерну хебрејску књижевност на БенГурион универзитету у Бершеви.

Од раног детињства, Амос Оз био је окружен књигама, опијен њиховим мирисом. Као дечак, када му је било тек пет година, почео је да саставља приче и представља себе као писца. Родио се у Јерусалиму и како се сећа: „Тамо је владало снажно осећање да ћемо сви изгинути у следећем Холокаусту. Тако сам сматрао да је безбедније да одрастем као књига.”

Али, Амос Оз није растао као књига, мада је већ као студент волео да прича приче. „Нисам био баш неки спортиста, нити сам спадао у згодне момке, тако је мој пут да импресионирам девојке био да им причам приче.” Није баш сигуран да су девојке биле импресиониране његовим причама, али настављајући да их приповеда постао је славни израелски писац.

Када му је било 13 година, Озова мајка се убила, што је снажно утицало на његов живот и касније на његов литерарни рад. Већи део оног што је писао, како каже, било је настојање да открије разлог њеног самоубиства и настави разговор са њом тако нагло прекинут, заправо и пре него што је започео. Њено самоубиство натерало га је да промени начин свог живота. После тог трагичног догађаја Амос Оз је испитивао породични живот, психологију жене. Породица је постала најзначајна тема његовог писања. По његовом мишљењу људи нису свесни значаја породице. „Многе идеологије и религије покушавају да униште породицу, која још увек опстаје и отима им се.”

Након детињства у Јерусалиму, Амос Оз живи три године у оближњем кибуцу Хулда, три године испуњава војни рок, а затим студира књижевност и филозофију. Године 1986. сели се у Арад у пустињи Негев, надајући се да ће тамошња клима побољшати здравље његовог седмогодишњег сина, оболелог од астме. Упролеће 2012. Даниел, здрав младић, песник и музичар, одлази у Тел Авив да тамо живи, а „његови стари родитељи” остају у Араду, јер воле пустињски ваздух.

Амос Оз и његова супруга Нили имају још двоје деце, која заправо више то нису, јер ћерки Фанији је 52. године, а Гају 48. Имају и четири унука.

„Пустиња има магнетну моћ”, каже Оз, „она ствара у човеку прави однос према стварима”. Када се враћа из свакодневне јутарње шетње, Оз слуша радио-вести,како политичари изговарају речи никад и заувек, а њему је јасно да на Блиском истоку никада значи шест месеци до три године. „Знам да се стање у пустињи смеје политичарима.”

Оз детаљно проучава ликове својих романа и како они међусобно комуницирају: „Ја их пратим у себи дуго времена пре него што почнем да пишем да бих сагледао како се они опходе један према другом и како се ствара заплет приче. Он не планира колико ће речи дневно забележити. Понекад је то само пар реченица, повремено неколико пасуса. Међутим, проведе петнаестак сати током дана над својим рукописом. „Писање прекидам ради поподневног одмора. Онда се враћам рукопису и понекад поцепам све што сам тог јутра написао.”

Ранијих година, док је живео у кибуцу, Оза је гризла савест. Док су други житељи око њега били ангажовани тешким радом, музли краве и заливали оранице, он је смишљао приче.

Како је писао у пустињској самоћи, а бавио се универзалним темама, неки су га критичари представљали као библијског пророка модерног времена. Али Оз је заувек задржао секуларна схватања. Религија у његовој породици нема значајну улогу, мада се за празнике и ритуал за Песах, када се одржава Седер, пале свећице, чита Хагада,као што је то обичај у јеврејским кућама.

За Оза Библија представља веома значајно дело – али као историјски документ. Он се идентификује као Јеврејин и Израелац, али појам јудаизама за њега није религија, већје цивилизација. Једно од најзначајнијих његових дела је „Прича о љубави и мраку”, (2004). Када је амерички издавачМифлин Харкоурт хтео да представи ову књигу као аутобиографску, Оз то није прихватио. Рекао је да је стога и назвао своју књигу „причом”, јер је у њој много тога измишљено. „Прича је све: фантазија, ноћна мора, размишљање, то су и сећања”, сматра Амос Оз.

Када је реч о политичком ставу он каже: „Избегавам да у литератури наметнем сопствено мишљење, нити својим личностима сугеришем да изражавају политичке аргументе. То препуштам својим читаоцима.” Ипак, нерасположен због нерешеног палестинско-израелског сукоба, писац Оз се нада да ће, исцрпљени дугогодишњим неспоразумом, једног дана разрешити своју ситуацију. Себе представља као оптимисту, што се тога тиче, мада како каже, „Још не постоји ред вожње за моја схватања”. Он верује да ће се овај конфликт решити када се обе стране буду замориле, што назива „новом реалношћу”, коју већ многи Израелци и Палестинци сагледавају као две државе – Израел и Палестину, које једна крај друге могу живети у миру.