Индекс нема ко неће

Народ све зна, држава, чини се, ништа.

То је најкраћи закључак најновија афера са штанцовањем диплома за политичаре, која је прешла границе Србије, сигурно ће ових дана завршити у неком вицу. У последњој деценији Србијом су се раширили факултети, школе и школице, истурена и затурена одељења… Ових дана креће други круг акредитације, а просветне власти најављују и већи број инспектора за сектор високог образовања.

Ако се зна да Србија има 16 универзитета, 115 факултета и 67 високих школа са дозволом за рад, а да индекс има готово 300.000 студената, онда делује готово невероватан податак да их је све ове године контролисало само четири инспектора.

Факултети који прођу кроз процес акредитације, који није ни мало једноставан, нити јефтин, најчешће и нису проблем, иако се увек радо прочита када је у питању афера у којој се помиње неко познато име. Оно што би требало више да брине, а о чему се готово и не говори, јесте што нико не контролише оне који раде, а немају дозволу за рад, оне који уписују студенте, узимају паре, рекламирају се у медијима и по билбордима, све са адресама и бројевима телефона.

И да не буде увек и само повика на приватно школство (има ту сјајних факултета иза којих стоје уважени научници и професори), крајње је време да почне да се сређује и област која је под директном контролом државе. И ту се накупило свега и свачега, посебно на високим школама. Довољно је само да се „прочешљају” студентски форуми и да се јасно види које се високошколске установе најчешће „прозивају”.

Добро је што желимо да имамо што виши проценат високообразованих, што смо коначно добили Стратегију развоја образовања Србије и што покушавамо да се уклопимо у европски академски простор. Оно што није добро, јесте то што су се баш та „болоња” и та планетарна трка за што већим процентом факултетски образованих у једној земљи, у Србији, примили на потпуно погрешан начин.

Наставни планови и програми јесу растерећени, уџбеници јесу претресени, професори мењају начин рада, многи студенти јесу променили радне навике, готово свака варошица је добила факултет или високу школу. Због беле куге и све већег броја приватних високошколских установа, индекс не може да добије само онај ко то неће.

Али, чињенице јесу и да су професори снизили критеријуме не би ли се факултети и универзитети похвалили добром пролазношћу на испитима и краћем времену потребном за добијање диплома, као што је тачно и да они који почну да раде све уче из почетка, као да нису студирали годинама, да млади беже главом без обзира из просвете и да и даље пре гледају у правцу границе него у огласе за посао.

Или да кажемо овако: крајње је време да у образовању почне да ради метла. Сигурни смо да ће се свашта наћи, нарочито испод тепиха. А уколико инспектори не знају одакле да крену, предлажемо: почните од вицева, све вам се каже само…