Ревизор у апотекама

У државне апотеке као да економска криза није стигла. Рафови су пуни: лекови најпознатијих фармацеутских страних компанија су ту, нема неких домаћих медикамената, али се они за мале паре лако набаве код приватника. Државне апотеке су, међутим, препуне лекова које грађани плаћају сами: против главобоље, зубобоље, костобоље, затим сирупа за кашаљ, чајева, витамина, минерала, помада и шампона, беби-купки и еликсира за најстарије, апарата за мерење притиска, јастука за декубитис, дечјих ноша, наочара са диоптријом… Нема ни отпуштања апотекара. На бироу нема незапослених дипломираних фармацеута. Гледа обичан човек па закључује да апотекари за наше време и прилике живе одлично. Као бубрег у лоју.

Ову слику тешко је довести у везу са чињеницом да држава односно Републички фонд здравственог осигурања за лекове издате на рецепт дугује државним апотекама 13,5 милијарди динара, односно да лекове које грађани добију уз књижицу, држава плати тек после 250, па чак и 300 дана. Многи су се питали како државне апотеке уопште преживљавају у таквим условима.

Онда, ову добру слику о државним апотекама преко ноћи покуша да сруши државни ревизор, оптужбом да се већина државних апотека огрешила о закон и да је оно што је морало да се набавља тендерима, односно јавним набавкама, заправо куповало као да је реч о државној имовини. Ревизор је јавно обелоданио да су уочене неправилности у процесу јавних набавки око 33 милијарде динара и да није контролисана набавка лекова који се добијају на рецепт. Апотекари су одговорили да је ревизор дао тенденциозне изјаве, засноване на погрешном тумачењу Закона о јавним набавкама и да би му, као државном органу, било боље да јасно и недвосмислено уреди питање набавки лекова у државним апотекама.

Проблем је изгледа и настао због различитог тумачења закона, јер није реч о појединачним изолованим случајевима него је прозван огроман број апотекарских здравствених установа. Истина је да су државне апотеке неки специфични „хибрид” на нашем тржишту – једну исту робу, то јест лек ће издавати на рецепт, али и продавати га онима без рецепта. Такође, плате запосленима и најам простора плаћају се из оног што се заради на тржишту, односно такозваном ручном продајом, која по неким подацима чини 40 одсто пословања.

После налаза ревизорске инспекције, јасно је да ће већ наредне године нешто морати да се промени. Закон о јавним набавкама мора да се поштује, па директори апотекарских установа неће моћи, као до сада, да на неки полуприватан начин организују прикупљање понуда и да то бирају без присуства достављача тих понуда. Држава ће са друге стране, морати да размисли какву улогу и начин функционисања ће убудуће дати државним апотекама, јер време је да се јасно каже да ли ће оне пословати тржишно или ће се и  окачити на државне јасле.