Тристан и Изолда

Oлуја „Немо” донела је из Америке поприлично снега на улице Торонта, сипајући га непрестано целог дана.

Оним малобројним  који су се усудили да возе аутомобил прикључили смо се и ми, лагано возећи кроз центра града, до гараже испод „Four Season Centre”.

Велике стаклене портале, засипали су таласи снега док су, у већ испуњеном холу, поред дугачког бара, стојали, седели и опуштено ћаскали, са чашама вина у рукама, свечано обучени парови. 

Прозрачан, лак ентеријер у коме доминира једноставна линија, уске хоризонтале панела у светлој боји дрвета одвајају хол од галеријског дела до којег се стиже стакленим степеништем. Ничег што притиска и посебно одвлачи пажњу .

Гледам старији пар, до мене наслоњен на ограду степеништа - посматрају хол доле, смеју се нечему отпијајући кратким гутљајима бело вино.

Он у црвеном џемперу, каро кошуљи, са црвеном лептир машном испод кратко ошишане проседе браде. Шармантно и необично. Прелети лежерним погледом преко нас према горњој галерији на којој је инсталација од дрвених дашчица у облику трубе.

 Пре би се рекло да смо на неком партију.

Тек нас мелодично звоно подсети да потражимо наша седишта.

Седамо док се оркестар испод бине, уштимава.

Гаси се светло и у муклој тишини почиње прелудијум „Тристана и Изолде”.

На сцени се назиру силуете у модро тамним дугим хаљинама и платформа попут великог кревета. Иза сцене на платну, у два одвојена рама, две тачке на хоризонту лагано, сасвим лагано прерастају у силуете мушкарца и жене. Опет лагано, синхронизовано, свако у свом раму, истим покретима скидају део по део одеће, остају голи, не баш толико згодни да би их човек гледао.

На платну су велике зделе са водом на којој је одраз њихових ликова као у огледалу,, лица урањају у воду испијајући чудотворну љубавну текућину.

Док се на платну смењују призори ватре, варница, морских таласа, пене, мехурића, њихова тела у дубини воде, дочаравајући њихова осећања, љубави, бола, туге превареног пријатељства и смрти, звуци труба долазе са наше галерије, а одмах затим негде на доњим галеријама запева хор вођен диригентом тамо испод бине.

А горе, сасвим при врху позорнице, на уској траци читам текст преведен са Немачког.

Чини се, сопран се прелама, пење високо до неба, стапа са мушким тенором и целим оркестром, испуњава сав простор око нас и у трен утиша остављајући нам да и тишину чујемо као музику.

Две паузе. Трећи чин, оставља нас затечене у дуго дозиваној смрти, Тристаново тело се полако уздиже из дубоке воде, са млазевима светлости на платну иза сцене и болним криком у тами, нестаје чаролија музике и живота, праћена дугим аплаузом онима што су нам је створили.

Још у ушима бруји Изолдин болни крик.

Да ли су се некад, све спутаване велике љубави тако завршавале?

Шта раде савремени Ромео и Јулија?

Читам, он скочио под воз а она одустала.

Не могу да мислим о томе.

Гледам у пролазу, снегом затрпана аута на паркингу.

Снежна вејавица је престала, само се снежне пахуљице, попут белих лептирица, играју око уличних светиљки.

Градске улице су заспале мало раније него обично.

Или нису.

Можда је само прошла поноћ.

И неко ме чека кући.

Тамо је топло.

Миодраг Топић, Торонто