Фајронт кафанског бисера

Јаков – Јаша Гробаров је прошле среде попио свој живот. Наискап, без пардона, до краја – нема више, готово, фајронт. Сматрао је да тако доликује последњем београдском боему, знаменитом маргиналцу и кафанском бисеру.

Био је талентовани песник, писац и сликар у души, првенствено кафански пустолов и изазивач судбине. После дуге и тешке болести, јуче је сахрањен на Бежанијском гробљу у Београду.

Живот је кратак, само су кафанске ноћи предуге, шалио се Јаков Гробаров у „Грмечу”, када нас је давно упознала легендарна позоришна новинарка „Политике” Мира Радошевић. Тада ми је испричао да се некад звао Миладин Ковачевић, да је био сироче из Херцеговине које је неко довео у Београд и – заборавио.

Често је, признаје, стајао попут откаченог празног вагона на неком споредном колосеку. Својевремено је радио на гробљу: отуд и псеудоним Гробаров. Ипак, гледао је на свет с ведрије стране и са сваким је био на ти.

Волео је да прича о незаборавним годинама у Паризу, „граду с пет звездица и безброј страна света”, како је тврдио. Сликао је на Монмартру, спавао испод мостова на Сени и циркао божоле с клошарима.

Сматрао је да су све београдске кафане његове: скупљао је анегдоте, штосове и марифетлуке разних кафанаца. Када је био лоше расположен, седао је за туђе столове без питања и започињао неспоразуме, понекад и кавгу. Прославио се давним ексцесом „Ав, ав, ав, само да је Тито здрав” у „Клубу” код Иве и Буде. Као да је тада слутио да ће се много година касније певати „Друже Тито, ми ти се кољемо”.

Писао је о кафанама које више не постоје, о знаменитим крчмама и механама које су одлепршале у небо заједно са својим сталним конзументима. „Чини ми се као да је јуче било када се по кафанама спајало по пет-шест столова и сви су били попуњени. Временом, почело је осипање. Прво столови, а потом и људи, одлазили су један за другим. У неповрат”, јадао се Гробаров.

Не сећа се када је почео да пије, али је тврдио да никада неће престати. Испратио је Либера Марконија, Љубинку Бобић, Зуку Џумхура, Тому Здравковића, Брану Петровића, Зокија Радмиловића, Виба, Војина Партонића, Стеву Шеву, Прелета, Тиркета, Мому Капора, Перу Краља... Жалио је што није лумповао с Ђуром Јакшићем (мада је у његовој кући имао неколико промоција), Тином Ујевићем и другим великанима давно прохујале боемије.

Јашино срце куцало је у скадарлијским и чубурским кафанским баштама. А жестока пића и још жешће мамурлуке претакао је по дорћолским и савамалским бифеима. Нема београдске кафане у коју није зашао. И дочекао зору.

Издвајао је фајронте у „Клубу књижевника”, периферијске механе је докторирао а највише се губио у некадашњем „Бермудском троуглу” („Шума”, „Липа” и „Грмеч”).

Волео је да пише за недељни број „Политике” (и то на овој страни). „Драги мој уредниче, сконтај ми неки пригодан наднаслов”, тражио је, па сам му срочио сада већ антологијску шину КАФАНСКИ БИСЕРИ. Под тим наднасловом написао је море причица које су преточене у неколико књига.

Текстове ми је увек доносио на време, у петак – тачно у подне. И уз осмех: „Ето, мало, лепо време”. А када је научио да текстове шаље електронском поштом, ређе сам га виђао, углавном у „Херцег Новом”, јединој правој кафани у околини „Политике”.

„Дођи, Мићко, попиј пиће са мном, ово ти је још једна прилика да седиш са енциклопедијом београдског кафанског живота.” Тако ми је говорио Јаша Гробаров, прошле године у „Херцег Новом”, када сам га видео последњи пут.

Дуго је боловао од рака грла и на то није давао ни пет пара. Није крио да је у болници, после операције, самоубилачки пушио на канилу. Био је неумерен у свему, а нарочито у пићу: пио је на хектолитре.

„Ако икада умрем”, смејао се својевремено, „заузећу сто – тамо горе – у некој крцатој кафанској алеји.”

А ту ће Јаков – Јаша Гробаров, сасвим сигурно, пропити остатак вечности.

И то наискап, покој му души.