Портрет без рама: Силвио Берлускони

Навикао је да га слушају туристи којима је свирао на бродовима што су крстарили Средоземљем, да га слушају потчињени у његовој пословној империји, водитељи телевизије, тренери „Милана”, да га одушевљено слушају политички следбеници од када је 1994. узлетео у врхове италијанске власти.

Силвија Берлусконија мора да је запрепастио поклон који је прошле недеље добио за 77. рођендан: више десетина сенатора, посланика и министара Народa слободе, његове конзервативне странке, отказало је послушност.

Спасите ме затвора или ћу са собом повући целу земљу, била је претња не би ли спречио да га Сенат протера из парламента као неког ко је ове године осуђен на затворску казну због пореске утаје. Нису га послушали.

Када је увидео да влада у којој је коалициони партнер са левицом опстаје, Великом комуникатору намах је с лица нестао 24-каратни осмех. Ништа од његовог нероновског уживања. „Предао се”, пише италијанска штампа.

Био је то крај најновије бурлеске коју је Il Cavaliere приредио покушавајући да спасе личну славу. Његова потентност за освајањем је неутољива: новац, власт, жене.

Пошто је, многима необјашњиво, убедио Италијанеда ће земља бити успешна као и његова медијска империја „Медијасет”, једини је у послератној историји успео да састави пун мандат. Премијер је био три пута.

Вешто се представљао као жртва „црвених тога”, миланских судија који су га јурили због корупције, избегавања пореза, на крају и ангажовања малолетне проститутке на некој од његових омиљених „бунга-бунга” сеанси у вили крај Милана коју је сачувао у разводу са Вероником с којом има троје деце, и још двоје из првог брака.

Када су му се превише приближили, прво је ангажовао своје добошаре на ТВ каналима чији је власник, потом је већину у парламенту употребио да изгласа закон скројен тако да га заштити.

Партнери у Европи остајали су без речи. Не само због богате колекције његових мачоистичких гафова у које је убацивао све: од председница других држава до римских полицајки.

Док га не штеде због козметичке хирургије, празних обећања и мушког шовинизма, он је показивао изузетну енергију и инфективан оптимизам.

„Форца Италиа!”, „Напред Италија!”, узвикивао је пре него што ће се формирати Народ слободе. Оставио је после 2008. земљу у економским и финансијским рушевинама, али је, доказујући да је феномен, опстао у политици.

Пре две деценије ушао је у политику као милијардер да би спасао капитал стечен пословима с некретнинама и сумњивим везама с политичарима у међувремену срушене Друге Републике. Сада брани и капитал и оно што назива политичким угледом.

Верујући да је „неуништив”, покушаће поново да се брани на начин који је савршено изучио у лавиринтима италијанске политике и бизниса: неким новим хаосом.

Али, сенатски комитет предложио је Сенату да Берлуско буде избачен из парламента. Време његовог изласка, или протеривања,с политичке сцене опасно се приближило.

Бошко Јакшић