Камероново гушење слободе штампе

Чак су и Американци признали да је програм прислушкивања, који је спроводила америчка Национална агенција за безбедност (НСА), „понекад” ишао „сувише далеко”. Али он није. Непоколебљиво брани непостојеће право тајних служби да без контроле прислушкују све на свету, оставши једини лидер неке државе чланице Европске уније који није, бар форме ради, критиковао амерички програм шпијунирања, који је „ударио” и на вође савезничких земаља. Напротив, британски премијер Дејвид Камерон оштрицу своје критике усмерио је ка безобразним медијима који су се дрзнули да, захваљујући бившем америчком обавештајном аналитичару Едварду Сноудену, објаве прегршт информацијама о злоупотребама тајних служби САД и њихових партнера у Великој Британији, Аустралији…

Чини се да лидера торијеваца највише излуђује то што медији не бране државу и њене злоупотребе већ право „обичних људи” да знају да им је угрожена приватност и да више нико не може рећи да је орвеловска контрола целог света само једна од теорија завера. Та „дрскост” медија толико излуђује Камерона да он озбиљно прети да, после више од 300 година, ограничи слободе штампе на Острву.

Он је минулих дана у британском парламенту отворено истакао да ће његова влада деловати како би штампа престала да објављује информације које је добила од Сноудена јер, како је рекао, наноси штету. Сматрајући да штампа мора да „покаже извесну друштвену одговорност”, Камерон је истакао да је „Гардијан” наставио са објављивањем „штетног материјала” након што је претходно пристао да уништи остале осетљиве податке.

Иако је очигледно да му највише смета то што штампа објављује злоупотребе у које је укључена и једна од британских тајних служби, Камерон свој наум да заузда штампу остварује веома лукаво. Оснивањем тобож независног медијског саморегулаторног тела, за које нису консултовани новински издавачи, он жели да под својом контролом има тело које ће, на основу двотрећинске подршке у парламенту, имати овлашћење да „несавесним медијима” изриче новчане казне до милион фунти.

Будући да је већ добио сагласје лабуриста и либералдемократа, Камеронов наум се полако остварује. Пре неколико дана на Високом суду у Лондону одбијена је жалба новинских издавача у Британији против оснивања тог тела, а Камерон сада чека одобрење Крунског савета, формално највише извршне и судске власти у Уједињеном Краљевству које је саветодавно тело британске краљице, која даје и последњу реч о овом пропису.

Не помаже ни то што су уредници водећих скандинавских листова написали отворено писмо Камерону, у којем су, између осталог, истакли да ће сви његови кораци којима се буде гушила јавна дебата и слобода штампе, имати директне последице на подривање слободе штампе не само у Британији већ широм света. Ни писмо седам светских медијских асоцијација британској краљици засад нема никаквог утицаја.

Не, британски политичари не одустају од намере да сузбију моћ медија јер, како сматрају, штампа је крива. Превише је слободна. А та „превелика слобода” се доказује гресима таблоида медијског гиганта Руперта Мердока, који су прислушкивали телефоне нестале деце, филмских звезда и на хиљаде других личности. Гашење листа и суђење уредницима и новинарима „Њуз ов д врлда” није задовољило политичаре, тако да се сада на основу закључака комисије сер Брајана Левесона, која је две године испитивала рад медија, покушава наметнути својеврсна државна контрола медија. Све под лажним изговором како штампа није успела сама себе да заштити од непрофесионализма.

Штавише, порука је: штампи се не може веровати! Само је питање: а коме се може веровати? Политичарима? Тајним службама? Онима за које сада постоје докази да су спремни да раде као да су изнад свих закона? Онима који су знали за злочине својих потчињених у Ираку и Авганистану, али их нису процесуирали?

Тешко да они имају превелики осећај одговорности. А још мање ће је имати уколико британски медији изгубе слободу стечену давне 1695. године.

Што је најгоре, и без британских политичара, моћ штампе драматично опада. За минуле две године, продаја новина у Британији је пала за 17 одсто. „Гардијан”, који је својим извештајима и истраживањима минулих година постао пример квалитетног новинарства, суочава се са озбиљним финансијским тешкоћама, тако да његов главни уредник каже да може да замисли да ће се за пет до десет година лист „претопити” у дигиталну верзију. Сличну судбину дели и „Индепендент” и „Фајненшел тајмс”. Таблоиди пак и даље бележе велике профите. А у томе их засигурно неће ограничити нова Камеронова правила. Она ће само потући критичко и истраживачко новинарство.