Братство с кафанама дуже од века

Урбане легенде о „Шуматовцу” као састајалишту „Политикиних” новинара, где је постојао телефонски локал спроведен из редакције, само су епилог фељтона о братству и јединству нашег листа и кафана, који траје дуже од једног века.

Не само да су новинари најстаријих балканских новина одувек радо хрлили у боемска окупљалишта „у цивилу”, већ и „по задатку”, да би за кафанским, уместо редакцијским столом планирали сутрашњи број, писали уводнике, извештаје... И тада, много пре рубрике „Писма читалаца” и „онлајн” реаговања, глас јавности утицао је на садржај „Политике”: гости се нису либили да предлоге и идеје за текстове гласно пусте у кафански етар, знајући да Рибникарови журналисти ослушкују пулс чаршије.

Колективно читање новина

Лист који су 1904. основала браћа Рибникар био је редовно штиво у боемским састајалиштима, каже Видоје Голубовић, хроничар београдског живота.

– Било је много неписмених па је колективно ишчитавање новина био кафански ритуал. Писмени гости читали су текстове наглас, па тако и оне из „Политике”. Слушаоци нису били само знатижељници, већ и утицајни, али неписмени трговци који су тако добијали важне информације – дочарава Голубовић.

Убрзо по настанку „Политике” зачела се и традиција да се у њој објављују извештаји из кафана, које су тада биле центар јавног живота.

– „Политика” је, на пример, 1904. извештавала о хуманитарном концерту Удружења сестара „Коло” у „Грађанској касини”, близу раскрснице Кнез Михаилове и Краља Петра. Ту сазнајемо да су наступили врхунски извођачи и да је догађај имао велики одјек – каже Голубовић.

Удружени рад боема и журналиста

Да су уредници нашег листа још пре Првог светског рата били гости кафана – не само у тадашњем Београду – потврђује и историјат земунског ресторана „Венеција” отвореног 1913. године. Многи виђени житељи престонице до рата са Аустроугарском прелазили су тадашњу државну границу да би посећивали ово стециште. Међу њима су били и уредник „Политике” Даворин – Дарко Рибникар, као и Јован Тановић, суоснивач.

Фотофотодокументација „Политике”

Спајајући лепо и корисно, уредници су припремали новине у кафани, и то уз помоћ – посетилаца.

– Важна је улога кафана у настајању многих уводника писаних „удруженим радом”. Гости су добацивали реченице и предлагали „како најбоље одбрусити”. Уредници су право из кафане око поноћи одлазили у штампарију. Ујутру би штампа стизала у кафане, а за њом и гости – каже историчарка Дубравка Стојановић.

Кафеџијске радње тада су биле институције где се могло гласно говорити против власти, а „Политика” – баш такав лист.

– „Политика” је била критична према радикалској власти и ближа левим струјама око Самосталне радикалне странке и највећих интелектуалаца. Али, битно је и то што је била приватни лист док је већина осталих припадала партијама. Била је редак пример независног новинарства, иако је имала јасну политичку позицију – објашњава Стојановићка.

„Певају Бечлике”, свира Мија Јагодинац

Нису само текстови из „Политике” у првих десет година постојања потврђивали њену везу са престоничким кафанама. Копча је постојала и на огласним страницама, где су се оглашавали угоститељи. Многе кафеџије обнародовале би да имају најбоље пиво, вино које су лично цедили, најфинију ракију, најквалитетнију храну из „домаће кујне”... У закуп су нуђена стецишта попут „Сабље димискије”, „Златног јелена”, „Златног коња”, „Златне славине”, „Царице Милице”, „Слоге”, „Обилића”, хотела „Америка”. Хотел „Балкан” потраживао је „добру куварицу”. У јулу 1904. „Трансвал” је обавештавао да је осим домаћих певачица ангажовао и „три Бечлике које певају руске, немачке и енглеске песме”, а 1905. нудио је посао једној певачици.

***

„Руски цар” је обзнанио да ће у овом објекту свако вече свирати „чувени Мија Јагодинац”. Пивара „Пролеће” огласила је 1905. да ће точити Вајфертово пиво.

Чак су и најпознатија боемска стецишта попут „Знака питања” и „Златне моруне” давана у закуп. Оглас о нуђењу „Златне моруне” појавио се и маја 1914, отприлике у време када су се Гаврило Принцип и његови другови из Младе Босне тамо окупљали, уочи одласка у Сарајево, где су извели атентат на Франца Фердинанда. У позиву угоститељима, који је потписао инспектор Српског бродарског друштва Пера М. Јанковић, пише да се локал по жељи може претворити и у хотел са 20 соба.

У више наврата од 1904. излазило је и обавештење да „Механско кафанска задруга прима улоге на штедњу”, уз камату од шест одсто.

Редакцијски бифе – међународни прес центар

После Првог светског рата, кафана је дошла у узвратну посету редакцији „Политике”. Отворен је бифе који је постао стециште најпознатијих политичара, књижевника, научника и уметника, пише Предраг Милојевић, легенда најстаријег балканског дневника, у књизи „О људима и ћудима”.

У недостатку прес-бироа и новинарских клубова, бифе је окупљао и дописнике „Њујорк тајмса”, „Ројтерса”, „Берлинер тагеблата”, а долазио је и енглески публициста Викем Стид чија је „реч тада имала већи одјек него изјаве енглеских министара”, бележи Милојевић и наводи да је својевремено у бифеу тадашњи адвокат „Политике” и бивши комитски војвода Душан – Дуле Димитријевић рекао: „Хеј, мој брајко! Гаврило Принцип са два метка из старог пиштоља уби и Фердинанда и његову жену, а знате ли ви какве смо муке имали с њим кад смо га учили да пуца – никако букву да погоди!”

Како је XYZразјарио Мусолинија

Кафанска анализа новина својевремено је изазвала бес Бенита Мусолинија према нашем листу. Гости су с нарочитом пажњом читали и коментарисали недељне спољнополитичке текстове са прве стране „Политике” с потписом „XYZ”. Био је то псеудоним Живојина Балугџића, новинара и дипломате, чији су чланци били малтене једини прозор у свет у оскудици спољнополитичких информација. Када је написао не баш благонаклон чланак о „дучеу”, београдски жбирови италијанског вође размилели су се по кафанама не би ли сазнали ко је тај „XYZ”. А Балугџић је тада био – дипломатски посланик у Риму. Мусолини је потом, сведочи Милојевић, наредио бојкот овог југословенског представника, а на италијанској граници „Политика” је одузимана путницима као „опасан материјал”.