Одлазак творца магичног Маконда

 „Увек сам сањао, попут једног великог писца нашег времена: умрети под шакама љубоморног мужа. Али, ово ће, изгледа, бити још један од мојих снова”, изјавио је у неком од својих многобројних текстова један од највећих савремених писаца светске књижевности, врсни новинар, борац за људска права, левичар и колумбијски нобеловац Габријел Гарсија Маркес, чувени Габо, који је преминуо у престоници Мексика у 87. години.

Аутор култног романа „Сто година самоће”, писац који се сматра родоначелником магичног реализма, тврдио је да све његове књиге имају утемељење у стварности. Сва признања користио је као средство одјека сопствених ставова против северноамеричке доминације у Латинској Америци, против диктатора попут Пиночеа у Чилеу, ескадрона смрти у Колумбији, против тероризма у служби тајних полиција и влада које одобравају тероризам.

Његово родно село Аракатака, у којем је рођен 6. марта 1928, чува спомен на митско место Макондо из Нобеловом наградом овенчане књиге „Сто година самоће”, дела за које је Пабло Неруда казао да је „највеће откриће шпанског језика после ’Дон Кихота’”. Иако је и у другим делима овековечио просторе детињства, зачињеног причама и народним предањима које је чуо од деде и баке, најбољим својим остварењима сматрао је књиге „Јесен патријарха”, „Пуковнику нема ко да пише”, „Вест о једној отмици”, делима која тематизују друштвене неправде и усамљеност моћника искривљеног погледа на удаљену стварност.

Био је називан и пророком, јер се дешавало да у својој књижевности предвиди каснија догађања у животу, као што је то био атентат на Карера Бланка, потенцијалног наследника Франка, у Мадриду.

„Од страха од смрти гори је само страх од убијања”, писао је Габријел Гарсија Маркес. Насиље је била његова велика књижевна инспирација, а читаво своје дело посветио је деловању за бољу садашњост Латинске Америке.

„За мене је револуција политички чин који мења друштво. То се у Латинској Америци догодило само на Куби. Верујем да је од велике литерарне важности све што се догађа у животу. Из Колумбије, у којој сам се родио, отишао сам у време диктатора Рохаса Пиниле зато што је овај диктатор имао намеру да ме убије. Очување властитог живота такође представља револуционарни чин”, сматрао је познати писац, истичући важност Мексика као земље која је пружала уточиште стотинама хиљада изгнаних из Латинске Америке.

Пријатељство Габријела Гарсије Маркеса и Фидела Кастра има већ сада митске размере, мада је једном приликом Маркес духовито приметио: „Остајемо пријатељи, али и ја сам и даље радознао да ли ће Кастро расписати вишестраначке изборе.”

Више пута боравио је у Југославији, осудио је НАТО бомбардовање 1999. године, а писао је о неславној улози у овом догађају Хавијера Солане и Веслија Кларка… У роману „Вест о једној отмици” стилом романескне репортаже писао је о отмицама новинара које је спроводио нарко-бос Пабло Ексобар, када му је било запрећено да ће бити изручен америчком правосуђу. У „Пустоловини Мигела Литина” описао је тајни боравак редитеља у Чилеу. Иначе, још једна од страсти Габријела Гарсије Маркеса био је и филм. Себе је називао фрустрираним редитељем, а подучавао је и писање сценарија и био председник Фондације новог латиноамеричког филма.

Дела овог великог писца код нас су објављивале некада такође значајне издавачке куће, сада ишчезле као у неким фантастичним причама: „Просвета”, „Рад”, „Народна књига”, „Бигз”… „Најбољи начин приповедања је онај којим се бајке причају деци. Слушалац не губи поверење, он верује у оно што му приповедате све док причу сами не окончате”, рекао је поводом и код нас објављене збирке приповедака „Погребне свечаности Велике Маме”.

Габријел Гарсија Маркес као новинар прокрстарио је Европом, каријеру је започео као дописник из Рима за „Еспектадор” из Боготе. После је писао из Шпаније, Француске… Папа је ушао у његова дела пошто га је видео у Риму.

„Новинарство је истраживање по својој дефиницији. Треба достићи истину у овом хаосу лажи и фантазија. Од званичних извора може се нешто сазнати ако се пажљиво читају њихове контрадикторности. Треба сумњати у све, не веровати много у изворе, посебно не у само један извор информација. Најгоре од свега је то што смо само инструменти званичних извора… За новинара је најбитнија истина”, говорио је Габријел Гарсија Маркес. Новине су често извештавале о његовим упечатљивим изјавама, о томе да неће писати док не оде Пиноче, да се враћа новинарству. Наводно опроштајно писмо, које је кружило интернетом, порекао је као патетично.

Љубав је још једна од великих Маркесових тема, а светски успех имали су и његови романи „О љубави и другим демонима” и „Љубав у доба колере”. Један од његових последњих романа „Сећање на моје тужне курве” говорио је о љубави без љубави.

Литература је за Габријела Гарсију Маркеса и вид сећања, то је и мемоарско дело „Живети да би се причало”. Иако велики писац више није међу нама, важно је сећати се његових речи, којима је и посветио своје постојање: „Хтео сам да анализирам дубину индивидуалне моћи. Верујем да је индивидуална моћ доминантан порив, страст која постаје супстрат за љубав. Зато, ако човечанство жели да преживи, мора да пронађе начин како да индивидуалну моћ замени колективном.”

----------------------------------------------

Утопија живота јача од смрти

Ни поплаве, глад и куга, нити вековни ратови нису успели да умање истрајну предност живота над смрћу. Предност што бива све већа и бржа: сваке године, рађа се 74 милиона више људи но што умире, сасвим довољно да се становништво Њујорка сваке године уседмостручи. Највише се умире у земљама са најмање ресурса – укључујући, наравно, оне у Латинској Америци. Насупрот томе, најпросперитетније земље успеле су до те мере да нагомилају деструктивну моћ да њоме могу да сатру, чак и до сто пута, не само све људе који данас обитавају на овој планети несреће него и сва жива бића која су икад дисала на њој.

Истом овом приликом, мој учитељ Вилијам Фокнер је рекао: „Не могу да прихватим човеков крај.” Осећао бих се недостојним да стојим на овом месту које је било и његово ако не бих био потпуно свестан како та колосална трагедија, коју он није хтео да препозна пре тридесет две године, сада, први пут откад човечанство постоји, представља просту научну могућност. Суочени са том језивом реалношћу, која је у свим епохама деловала као пука утопија, ми творци прича, што бисмо хтели у све да верујемо, осећамо се обавезним да верујемо како још није исувише касно да се ангажујемо на стварању супротне утопије. Једне нове и прочишћујуће утопије живота, где нико неће моћи да у име других одлучује о начину њихове смрти, где ће љубав бити истински остварљива, а срећа могућа, и где ће расе осуђене на сто година самоће једном засвагда добити другу шансу у свом земаљском битисању.

(Из говора приликом доделе Нобелове награде, 1982)