Празнична глад за уметношћу

Дошла сам да видим слике Влаха Буковца у Народном музеју јер ме интересује као уметник. Уз то сам познавала некога из његове фамилије, речи су једне даме која је током претходних празника била међу око хиљаду оних чија је глад за уметношћу у дане одмора могла да се утоли. Јер, Народни музеј оставио је своја врата отвореним током 1. и 2. маја. Реч је у централној згради на Тргу Републике, у Галерији фресака, где је актуелна изложба „Задужбине и дарови” са Косова и Метохије, и у Музеју Вука и Доситеја, већ традиционално популарном, у чијем су простору могле да се виде две поставке – „Вук Караџић – живот и дело” и нова стална изложба.

Иако у ово доба године Београд посећује много странаца, па су и посетиоци музеја углавном страни гости (у последње време највише они из Турске), овога пута више је било наших суграђана – старије публике и родитеља са децом.

– Успела сам током година и турски и руски да научим, толико има странаца. Поставка Влаха Буковца веома је атрактивна, они који дођу не жале новац да купе каталог, иако кошта 500 динара, што је за данашње прилике доста. Популарне су и разгледнице на којима су репродукције дела из музеја, публици је најзанимљивији Паја Јовановић – прича нам у паузи разговора с публиком Бојана Требовац из Народног музеја.

Све који дођу у музеј највише интересује једно – када ће поново цео да проради, додаје наша саговорница.

У атријуму – пријатна атмосфера. Ни трага гужви, галами и нервози. Угодна полутама, дискретно осветљени портрети рађени руком човека који важи за врхунског читача људских карактера међу сликарима.

– Мој син аматерски се бави сликарством. Ја такође имам ту жицу. Кућа нам је пуна слика. Овде бисмо били и да није празник јер волимо уметност – каже господин у годинама, чија је цела породица била с њим.

Ни деца нису остала имуна на оно што су видела.

– Први пут су нас родитељи довели у овај музеј, у другима смо већ биле. Волимо да цртамо, волимо да гледамо слике. Идеја да дођемо била је заједничка – наша и наших родитеља. Свиђа нам се, веома је занимљиво.

И на крају, опет дама са почетка текста:

– Жао ми је једино што сам једном Италијану морала да кажем да цео музеј неће моћи да види. Надам се да ће се то врло брзо променити, то је апсолутно неопходно.

М. Димитријевић