Авети из младости

Просечном Србину постаје лакше да напуни потрошачку корпу него да ових дана слуша вести. У земљи у којој није ласно бити чак ни неми посматрач, борба са празним новчаницима изгледа мање стресна од гледања телевизије. А отуда вире све саме кучибабе, авети из прошлости којe нам аналогним сигналом за седам дана у кућу убаце седам квинтала убрзане историје.

Албанци опет провоцирају, вратио се Шешељ, пуцали на Бека… Дакле, стигле деведесете?

Српски домаћини у чуду су гледали како нам Рама, кога смо угостили као брата, скреса усред Београда да је брига о Србима на Косову пример поштовања мањинских права.

Није лако ни невладином сектору. Док је војвода од Хага још био у ваздуху одржали су хитан пленарни сабор и у име 27 НВО упутили позив на мобилизацију. Шешељ их није изневерио, за разлику од оних који су до јуче имали људско разумевање за некога ко чами 12 година у тамници без пресуде. Уместо сажаљења, после изјаве да му је драго због убиства Ђинђића, као да су угледали моралну ништарију или политичког пајаца који подржава убиство премијера државе у којој су му сакупљали помоћ да га обуку и нахране када је морао да побегне из Сарајева.  

Тешко је напредним Србима, јер је, како Вулин рече, највећа светска сила пустила Шешеља из Хага да уноси немир у њихове редове. Није лако ни његовом некадашњем првом сараднику, за кога медији кажу да се наводно склонио у манастир да тихује док не прође грмљавина.

Ни Вучићу није свеједно, али он нема више времена да се вија са радикалима. Има преча посла. Бори се са економским алама, обилази рударе, ливце, потпаљује високе пећи, али још није сигуран да ли ће нам бити боље 2016. или 2017.  године.

Чак су и возачи утонули у прошлост кад су на радију у колима чули да је министарка наумила да наплаћује друмарину по Ибарској магистрали по угледу на Марка Краљевића који је ор’о друмове и тражио Турцима вињете. Црне тачке кривина и рупа на магистрали су заоране овим предлогом.

Грађани и викендом дрхте пред телевизором кад ванредно виде министра полиције уживо. Прво чују да је ухваћен Космајац јер је купио неки багер коме не ради трећа брзина на брисачима, а потом и да је атентатор на Бека пријатног спољног изгледа. Све то треба сварити уз недељни ручак.

Сваки пут кад неко припуца јављају се дежурни критичари власти, али и субјективне снаге понављајући мантру – враћамо   се у деведесете. Све се уклапа – владају напредни радикали, а у опозицији су исти они с краја прошлог века.

Ипак, неће бити да је тако. У деведесетим се пуцало и убијало, али је тада држава, или парадржава, слала ескадроне смрти да некога ликвидирају или отму. Данас тога, признаћете, нема.

У исту се воду не може загазити два пута, а мени се чини да су ови тумачи дијалектички материјализам учили из исте књиге. Оне погрешне. Не враћају се деведесете, јер у животу нема репризног програма. Иако је и овај што иде уживо мало мучан, баналан и суров.