Aveti iz mladosti

Prosečnom Srbinu postaje lakše da napuni potrošačku korpu nego da ovih dana sluša vesti. U zemlji u kojoj nije lasno biti čak ni nemi posmatrač, borba sa praznim novčanicima izgleda manje stresna od gledanja televizije. A otuda vire sve same kučibabe, aveti iz prošlosti koje nam analognim signalom za sedam dana u kuću ubace sedam kvintala ubrzane istorije.

Albanci opet provociraju, vratio se Šešelj, pucali na Beka… Dakle, stigle devedesete?

Srpski domaćini u čudu su gledali kako nam Rama, koga smo ugostili kao brata, skresa usred Beograda da je briga o Srbima na Kosovu primer poštovanja manjinskih prava.

Nije lako ni nevladinom sektoru. Dok je vojvoda od Haga još bio u vazduhu održali su hitan plenarni sabor i u ime 27 NVO uputili poziv na mobilizaciju. Šešelj ih nije izneverio, za razliku od onih koji su do juče imali ljudsko razumevanje za nekoga ko čami 12 godina u tamnici bez presude. Umesto sažaljenja, posle izjave da mu je drago zbog ubistva Đinđića, kao da su ugledali moralnu ništariju ili političkog pajaca koji podržava ubistvo premijera države u kojoj su mu sakupljali pomoć da ga obuku i nahrane kada je morao da pobegne iz Sarajeva.  

Teško je naprednim Srbima, jer je, kako Vulin reče, najveća svetska sila pustila Šešelja iz Haga da unosi nemir u njihove redove. Nije lako ni njegovom nekadašnjem prvom saradniku, za koga mediji kažu da se navodno sklonio u manastir da tihuje dok ne prođe grmljavina.

Ni Vučiću nije svejedno, ali on nema više vremena da se vija sa radikalima. Ima preča posla. Bori se sa ekonomskim alama, obilazi rudare, livce, potpaljuje visoke peći, ali još nije siguran da li će nam biti bolje 2016. ili 2017.  godine.

Čak su i vozači utonuli u prošlost kad su na radiju u kolima čuli da je ministarka naumila da naplaćuje drumarinu po Ibarskoj magistrali po ugledu na Marka Kraljevića koji je or’o drumove i tražio Turcima vinjete. Crne tačke krivina i rupa na magistrali su zaorane ovim predlogom.

Građani i vikendom drhte pred televizorom kad vanredno vide ministra policije uživo. Prvo čuju da je uhvaćen Kosmajac jer je kupio neki bager kome ne radi treća brzina na brisačima, a potom i da je atentator na Beka prijatnog spoljnog izgleda. Sve to treba svariti uz nedeljni ručak.

Svaki put kad neko pripuca javljaju se dežurni kritičari vlasti, ali i subjektivne snage ponavljajući mantru – vraćamo   se u devedesete. Sve se uklapa – vladaju napredni radikali, a u opoziciji su isti oni s kraja prošlog veka.

Ipak, neće biti da je tako. U devedesetim se pucalo i ubijalo, ali je tada država, ili paradržava, slala eskadrone smrti da nekoga likvidiraju ili otmu. Danas toga, priznaćete, nema.

U istu se vodu ne može zagaziti dva puta, a meni se čini da su ovi tumači dijalektički materijalizam učili iz iste knjige. One pogrešne. Ne vraćaju se devedesete, jer u životu nema repriznog programa. Iako je i ovaj što ide uživo malo mučan, banalan i surov.