Поново у Србији после пар година

Када се после више година одсуствовања вратите у Србију барем на пар недеља, вама се све чини да сањате како сте поново ту. Покушавате да убедите себе да је то стварно и да је у Србији могуће живети нормално. А онда вас бирократија пробуди и спусти на земљу. Велики помак у Србији је што за разику од пре више година, када сте и за тако нешто морали да имате везу, сада неки документ, личну карту на пример, добијете за три дана. Када су ми на шалтеру рекли да ће бити готова за три дана нисам веровала. Заборавила сам одмах да сам само зарад прибављања докумената за захтев морала да обиђем неколико других установа. То су место рођења да прибавим извод из матичне књиге рођених (као да претходна лична карта са матичним бројем није довољна) књижара да купим формулар за захтев, пошту да уплатим таксе…. да се поново вратим у МУП и све то пешке. Навикнута да за сва документа у холандској општини на улазу само притиснем на једно дугме које ми одреди број шалтера на којем за тили час (у врх главе пар минута) прибавим све што ми је потребно, у Србији сам принуђена да се задовољим што ми ураде личну карту за три дана због чега морам да препешачим град уздуж и попреко.
И није само то. Бирократија се досетила да уместо издавања тог документа на доживотно сада издаје само на три године јер ће, забога, до 2011. бити замењена стара документа за нова а и неће се више издавати личне карте на доживотно. Нови закон у старој Србији. Држави треба пара и није битно што ти за три године које брзо прођу, поново мораш да се упутиш на исти пут по мукама да добијеш само личну карту.
Са добивеном личном картом свратим у цркву у центру града да живима и мртвима запалим свећу. Испред цркве стравичан призор. Четворо, на изглед младих људи, пузе испред степеништа буквално четвороношке умотаних стопала и шака док просе. У први мах не верујем да су толико хендикепирани да ходају четвороношке али ми пријатељица која је самном каже да вероватно јесу.(/slika2)Јануар је, време славља, Божић, Свети Јован….Улазим у цркву и купујем свеће. Људи око мене љубе улазна врата, љубе зидове, иконе…. Мени се чини да много тога није обичај у православљу али покушавам да протумачим понашање верника. Већина њих су избеглице са свих страна. Своју наду и утеху налазе у цркви којој остављају последњи свој динар. После овог дирљивог призора одлазим у оближњу радњу да набавим неке намирнице. Ништа посебно, хлеб, млеко, поврће…. На каси се препаднем колико све то треба да платим јер би ме у Холандији то коштало. Шта тек треба да кажу људи који ту стално живе са далеко мањим примањима?

Тим поводом питам једног таксисту како би он окарактерисао свој живот у Србији а он ми кратко и јасно каже: «Несигурно и стресно». На моје питање да то образложи он настави: - Несигурно јер већ сутра не знаш да ли ћеш имати посао. Предузећа, рентабилна или не, продају се у бесцење. Прво се обезвреде запуштањем и кад им вредност опадне продају се будзашто углавном мафијашима који су се награбили у мутној сивој економији. Такозвани послодавци и даље не плаћају даџбине за раднике и чим им се допадне друга фаца а твоја досади, ти не мораш више да долазиш на посао. Ти онда тражиш посао за стално и сигурно али то и даље успева једино бирократији која се устоличава у државним установама-управама јер је то једино сигурно и што је најважније добро плаћено. И тако и они који имају посао не раде много. Бирократе у свим државним установама и даље живе на наш рачун, судијама су плате све веће а све је мање правде, њихов радни учинак је још гори. Стално кукају како имају много предмета. А шта су радили годинама? Примали од државе и испод стола и уништавали нас корупцијом и нестручношћу….’’

Да би смо избегли гужву враћамо се старим путем поред Дунава у Београд. Прелепи пејзажи али се возите између депонија. На путу према Београду када прођете прелепу Гроцку која је некада била рај за Београђане који су ту имали викендице, пут није добар за ваше бубреге. Свуда рупе, додуше и крпљено је, пут узан, кривине оштре и опасне али вас други аутомобили обилазе бесомучно. Обрадујете се што видите да возе боља и брза кола али кад их видите да кроз прозор избаце кесе пуне ђубрета где стигну вама се желудац диже до грла. Људи као да не живе у својој земљи, као да туда више никада неће пролазити и то што су бацили гледати својим очима. Тамо где има контејнера по њима роваре стари људи. Има и младих углавном наркомана.
«Ето видите, наставља таксиста. Сада треба да пређемо Газелу у Београду која је у распадању. Буквално у распадању. Када туда прелазите ви прво морате да се помолите да пређете читави. Довољно вам је да видите бранике. Када бисте завирили испод Газеле одустали бисте од прелажења јер је и челична конструкција у тоталном распадању...» (/slika3)Навикнута да таксисти највише знају о стању у друштву, слушала сам га са великом знатижељом. Одлазак из Србије ми увек тешко пада јер у њој остају сви моји најдражи, рођаци, наше добре комшије са којима смо се колико-толико дружили у хладним зимским данима. У мислима ми се мешају слике многобројних сусрета, људске приче-жалопојке. Није њима лако.
Зивот у Србији је заиста несигуран и тежак. Замислите пензионера од 70+ година који сада поново мора у пошту да стоји у реду и чека пензију јер по новом закону који је неко променио да би показао како нешто ’ради’ стар човек не може више да прима пензију преко поштара. Или да вам позли па кад зовете хитну помоћ да вас прво питају колико пацијент има година јер за старе људе не долазе или стижу кад је већ касно.
И није то све. Још увек нема правне државе а живот у држави која није правна је високоризичан пошто ту важи право јачег и имућнијег да потплати кога треба. Акције које се нуде ‘’бесплатно’’ грађанима су мамац за наивне. Осиромашени народ ће одмах продати те акције за будзашто јер нема за хлеб. Њих ће купити креатори тог мамца а продаће их тек онда када им скочи вредност и то високо. Јер они знају посао. Није ни богаћење преко ноћи за свакога. Поготово не за сиротињу које је све више али зато намножени милионери у Србији коло воде нарочито они анонимни који су најопаснији. Они који то још нису на добром су путу.
Обицним људима остаје да се надају јер тек кад изгубе наду изгубили су све.