Школство у Аустралији

Обзиром да је господин Ђурђевић дао доста исцрпну слику о Аустралији (мисли се на недавни троделни серијал о Аустралији у овој рубрици – прим.ред.) ја ћу се надовезати мало причом о школству и покушати да заокружим једно виђење Аустралије. Пишем на основу личног искуства кроз школовање моје кћерке која сада има 23 године и која је већ завршила факултет.

Основна школа траје 6 година, колико и средња. Од мноштва средњих школа разликујемо државне средње школе у које се може уписати сваки завршени основац (према мјесту живљења) и државне селективне школе којих има изузетно мало па је веома тешко положити пријемни испит. Поред ових постоје и приватне средње школе.

У народу влада фама да су најбоље приватне школе за које се плаћају велике школарине па, како изјави и госпођа Станић из Канаде испада да ко нема пара не може се добро ни школовати! Очито се ради о непознавању школства (претпостављам да је у земљама Комонвелта сличан систем, у супротном се извињавам дотичној дами) или његовом површном презентовању. Приватне школе јесу добре, али статистике показују, већ дужи низ година, да су најбоље државне селективне школе!

Наиме, од 30 најуспјешнијих средњих школа у држави NSW-у (највећа држава у Аустралији са око 6 милиона становника) њих 28 су ове селективне, а само двије од њих биле су приватне и то у другој половини љествице! Дакле, издизати приватне школе изнад ових селективних јесте само лијечење некаквих комплекса и доказивање некаквог статуса.

Значи, у Аустралији је школство бесплатно и свакоме се пружа шанса да добије најбоље образовање. Они који имају могућности и желе да побољшају знање своје дјеце, а не могу да им га сами пруже или желе да се хвале својим статусом и могу то да исфинансирају, уписују дјецу у неку од приватних школа! Истина је и да нико никога не тјера и да је већини ђака основна школа једно велико забавиште. Они које књига интересује се издвајају у посебна одјељења и са њима се више ради.

Одређене основне школе, које држе примат по успјешности уписа у средње селективне школе, имају низ активности које су у том правцу усмјерене: организују се додатни часови за оне који се спремају на полагање пријемног испита, ради се додатно са ученицима којима треба побољшати знање из енглеског језика итд.

Тако сам се и ја интересовао за добру основну школу у коју сам уписао своју кћерку у пети разред (отишао сам у библиотеку и испрегледао сву статистику везану за успјешност основних школа и како сам изабрао једну од њих то смо нашли стан у њеној близини како не бисмо имали проблема при упису).

Обзиром да није знала енглески језик била јој је додијељена посебна учитељица која је са њом додатно радила без икакве надокнаде и успјех није изостао! Веома брзо се уклопила у средину без икакве нервозе и са задовољством! Заказао сам састанак са директором школе у жељи да ми објасни који је најбољи начин да се положи тај пријемни за селективну школу. Речено ми је да у свакој књижари могу наћи прегршт уџбеника који су посвећени том пријемном и да би било добро неке од њих одабрати и по њима радити. Тако сам ја одабрао неке од математичких збирки задатака и почео са припремама без икакве нервозе и кроз игру што је трајало скоро цијеле године. Како је конкуренција изузетно велика то је нпр. за математику испит трајао два сата, а требало је ријешити 45 проблема. На неким од задатака сам се и сам знао добро замислити, а иако сам добар математичар. Овакви задаци се не раде у склопу програма основних шола, сем ако та основна није толико добра да организује горе већ поменуте посебне часове у склопу припрема за полагање пријемних на селективним шолама. Дакле, ако су родитељи свјесни и желе да им дијете буде уписано у изузетно добру средњу шолу и ако при томе немају пара, а дијете показује склоност за тако нешо, онда се само треба добро припремити и вриједно вјежбати.

Када се дијете уписе у једну такву селективну средњу школу онда за родитеље нестаје свака брига. Професори преузимају своју улогу и воде рачуна о свим ученицима на једнак начин. И ту постоје класификације по разредима и по предметима па је увијек присутан један вид здравог такмичења. Напоменућу и то да у току цијелог свог школовања у Аустралији моју кћерку нити један једини пут није заболио стомак од муке и нити једном није дошла из школе нерасположена!!!

Ова дигресија односи се на упоредбу са првим данима у другом разреду у једној новобеоградској школи. Након изласка из Сарајева привремено смо провели пар мјесеци у Титограду гдје је завршила први разред па смо наставили до Београда гдје се уписала у други разред. За „добродошлицу“ јој је учитељица већ првих дана уписала ЈЕДИНИЦУ, јер није нешто знала што се вјежбало из претходног разреда! Сузе и плач тешко су ми падале поред све несреће која нас је ратом задесила. Радио сам са њом колико сам могао и већ на полугодишту је имала све петице. И поред свих тих петица много пута сам видио нервозу и страх у дјечјим окицама од институције зване УЧИТЕЉИЦА! Тако сам и на завршном родитељском састанку на исту учитељицу осуо критику због начина на који се малтретирају дјеца. Остали родитељи су се нашли у чуду када су сазнали да моја кћерка има све петице, а ја сам им појашњавао да мени нијесу циљ њене петице у сузама већ радост на њеном лицу, а петице ће саме доћи ако их заслужује.

За разлику од нас овдје, у Аустралији учитељи не лијече своје комплексе на ученицима нити се од професора праве бауци. Овдје су у првом плану УЧЕНИЦИ! На крају сви добију оно шта и заслужују. Без икаквих стресова.

Вратимо се систему школства. Како сам навео средња школа траје шест година, а може се окончати и двије године раније када се добија „Скул сертификат“ , а на крају 12. разреда свједочанство „Хајер Скул Сертификат ХСЦ“. Они који заврше средњу школу раније обично заврше неки од „ТАФЕ“ што је равно нашим школама у привреди или неким од Виших школа. Након завршене средње школе сви ученици полажу завршне испите што траје неколико мјесеци. Задњи разред се заврши пола године раније како би се имало времена за последње припреме и за испите.

Испите организује независно тијело под строгом контролом разних инспекција.

Резултати се јавно објављују у већини дневних листова и за оне са највишим просјеком је то право весеље. Високи проценат остварен на том завршном испиту је један сигуран пролаз за уписе на једном од универзитета. Тај резултат, или ХСЦ како га зову, их прати током цијелог даљег школовања и то је улазница за наставак студирања.

У част успјеха моје кћерке која је средњу школу завршила са фантастичних 99.05% и била у 1% најбољих ученика свих средњих школа у NSW-у из 5 предмета од којих су два била из енглеског језика, ја сам дао изузетно опширан приказ успјеха све 632 средње школе у NSW-у. (Погледајте сајт www.montenegro.org.au/highschool2003.html). Моја кћерка НИЈЕ католик, а ми смо дошли као избјеглице без пребијене паре и, као што видите, овај систем јој је омогућио да буде међу најбољим средњошколцима. И није она једини такав примјер па је неумјесно, услед вишка емоција, дијелити оштре критике на рачун нечега што добро не познајете (да се поново осврнем на текст госпође из Канаде).

Из овог мог приказа се надам се може видјети сва озбиљност с којом се прилази школству у Аустралији. Свака школа се оцјењује по успјеху из свих предмета и нема оно као код нас да је нека средња школа "на гласу" - овдје се сваке године тај глас провјерава званичним подацима и конкретним резултатима.