Преки ратник голубијег срца

Милутин је (било) једно од „најсрпскијих” имена. Беше један краљ, највећи ктитор међу Немањићима; па политичар Гарашанин, министар, председник владе и скупштине; па књижевник Ускоковић, писац првог београдског романа („Чедомир Илић“); па научник Миланковић, творац календара најближег Сунчевом; о нашим голготама, Данко Поповић је могао записати само из уста једног Милутина.

А колико је, незнаних и заборављених, Милутина тек прешло (или није) Албанију, колико их је преживело (или није) Солунски фронт?! Милутин Брајовић (1868–1937) из таковског села Брезне, потомак Карађорђевог и Милошевог устаника Милића Брајовића, само је један од њих.

Пошто је прегрмео ратовање против Турака и Бугара, ни предахнуо није, а већ је притезао опанке: чекали су Сувобор, Колубара, Цер. Тешко рањен (касније ће задобити још неколико рана), бива некако пребачен у Рим на исцељење. Одатле на Солунски фронт. Праунуци Милан и данас се хвали месинганом воденичицом за кафу, првом у свом селу, коју је прадеда из Рима донео.

– Прадеда је био сељак, али у рату капетан прве класе. У подебелој књизи Исидора Ђуковића о таковским солунцима пише да се истицао храброшћу, да је вештином и мудрошћу сачувао многе животе у својој јединици, чиме је заслужио да на капетански копоран окачи шест одликовања, између осталих Карађорђеву звезду с мачевима 4. реда, Орден краља Петра, Обилићеву медаљу за храброст.

Док нам прича, Милан нам показује сачувана одликовања у раму испод стакла. Чувала се дуго у кући и Милутинова униформа и сабља, симбол официрске части, али сабљу су сину Станимиру одузели после Другог светског рата, а од униформе су, крај ордења, остале урамљене само две еполете са по четири капетанске звездице. Сачувана је и прича да ни у рову Милутин није заборављао Никољдан, своју крсну славу: на тај дан би се снашао за гутљај ракије и комадић хлеба за сваког ратника у својој јединици.

Праунук је, са дипломом етнолога, кустос Музеја Другог српског устанка у Такову. Истовремено, на њему је и сав посао у пристојном сељачком домаћинству, одакле свакодневно, од куће до Музеја и натраг, превали аутом 24 километра. Није се кућа угасила ни у тежим временима, грехота би било да јој се то данас деси. Занимљива је Миланова прича о томе како су се деда Станимир и баба Стаменка узели:

– Прадеда се, у рову на Солунском фронту био спријатељио са Миливојем Михаиловићем из Бершића. У рову су се договорили да, ако се живи врате кући, направе свадбу. Његов син Станимир је био у осмој, а Миливојева кћерка Стаменка у једанаестој години. После десет година, 1927, што је договорено то је и учињено – младожења је имао 17, а млада 21 годину.

Има ту још једна, етнолошка занимљивост. Осим што се, тада, гледало да невеста буде старија од малолетног младожење (способна да се прихвати послова у кући и пољу), водило се рачуна да се висок момак ожени ниском девојком како би се потомство растом „упросечило”. Станимир је био стасит, а Стаменка изразито ниска цура. И заиста, три сина и три кћери беху се висином сместили између мајке и оца.

Да причу о Милутину Брајовићу, једном од анонимних јунака Великог рата, завршимо са две анегдотице које одсликавају његов карактер. Наиме, Милутин је био веома прек, набусит човек, „дрновит”, како то у Брезни кажу. Тражио је да буде од чељади слушан, па кад није било све по његовом, викнуо би: „У рату сам знао да постројим пук војске, а вас троје (жена, најстарији син и кћерка) никако не могу!” С друге стране, био је, што народ каже, и душеван, човек голубијег срца. Поред његове куће је пролазио путељак којим су сељани ишли из једног у други крај села. Кад год је могао, сачекивао их је на дрвљанику са литром ракије и чашицом „за здравље и напредак куће, и твоје и моје”.