Тековине

Расправа хоће ли грађани Црне Горе, ако то желе, моћи да имају и српско држављанство покренула је и причу о "европским тековинама". Црногорски званичници одбацили су идеју о двојном држављанству, пошто "то није европска пракса", док је потпредседник српске владе Божидар Ђелић током посете Црној Гори подржао право тамошњих Срба да добију и српско држављанство. Уследила је изјава председника српског парламента Оливера Дулића, који је приметио да "нигде у свету не постоји пракса да се на основу националног изјашњавања добија држављанство неке земље".

Примери из Европе и света доказују, међутим, да је двојно држављанство честа пракса, па је настојање црногорских власти да озаконе забрану својим грађанима да траже и добију српско држављанство – дискриминаторско и и у нескладу са европским стандардима. И, као такво, осуђено на пропаст. Узмимо случај Словеније која се на терену некадашње СФРЈ прва суочила с тим питањем.

Службена Љубљана је 1991. године у члану 40 Закона о држављанству свим лицима из других република СФРЈ, која су на дан плебисцита о самосталности републике имала сталан боравак у Словенији, омогућила добијање словеначког држављанства. У коментару закона је наведено да сви ти грађани уједно задржавају "сва стечена права и, све до могућег другачијег договора са другим републикама, задржавају и своје пређашње републичко држављанство". Тиме је словеначко држављанство добило 160.560 људи који су аутоматски постали "двојни" држављани.

Слично су многи словеначки грађани узели, на пример, италијанско или неко друго држављанство, а Словенија није ни покушавала да то спречи. Додељивање држављанства је суверено право сваке државе.

Стога Црна Гора, изузев ако Србија то не аминује, не може да спречи своје држављане да затраже и стекну српско држављанство. Досадашњи покушаји неких држава да то питање "реше једнострано" нису уродили плодом. Италија је двојно држављанство пробала да минира посебним законом, али безуспешно. Словенија је почетком деведесетих прошлог века намеравала да усвоји посебан закон о укидању двојног држављанства, али је од тога одустала после жестоких критика стручњака из Савета Европе. Словеначки план је био да двојне држављане подели на две категорије – "исељеници преко океана", који су држављанство стекли "по крви" (jus sanguinis), имали би право да задрже двојно држављанство, док би становници пореклом из других југословенских република морали да се определе између словеначког и матичног држављанства. Подела је осуђена као маневар дискриминације и закон никад није усвојен.

И црногорско вођство ће убрзо морати да схвати да у Европи двоструки аршини не пролазе – право на друго држављанство не може се одузети само грађанима који живе у Црној Гори, ако оно није ускраћено и њиховим бројним исељеницима.

Србија је прихватила реалност црногорске самосталности, а Црна Гора ће кад-тад морати да се суочи са чињеницом да многи њени грађани желе држављанство Србије.

О пријему у српско држављанство одлучује Београд, а не Подгорица.