Oпијеност бојама експресионизма

Специјално за Политику
Беч – Леополд музеј се окреће сликарском покрету експресионизма на изложби „Опијеност бојама”, првом продукцијом под новим уметничким директором Хансом-Петером Виплингером. Скоро у потпуности базирана на колекцији Остхаус Музеја Хаген и удопуњена са тридесет радова из фундуса Леополд музеја и приватне колекције Леополд, изложба се налази на својој првој станици двогодишње европске турнеје. Као кустоси бечког издања потписују се Иван Ристић и Франц Смола са одабиром од сто четрдесет експоната. Леополд музеј, превасходно познат по обимној колекцији слика Егона Шилеа и епохалним делима Оскара Кокошке, Густава Климта и осталих значајних аустријских сликара на прелазу између 19. и 20. века, чува и дела домаћег експресионизма од значаја за нарацију изложбе индикативног наслова „Опијеност бојама”.

Кустоси се окрећу индивидуалним именима домаће ликовне сцене – Максу Опенхајмеру, Егону Шилеу, Оскару Кокошки, Антону Фајстхауеру и Антону Колигу. Изложба почиње медијском инсталацијом Виргила Видриха „Паралаксис” (2015), под којом се, лежећи на јастуцима, а помоћу компјутерских анимација, може на један сасвим другачији начин доживети колорит неких од изложених сликарских радова. Још једну снажну визуелну спону са сликарством експресионизма прави Иван Ристић, који између појединачних дела цитира стихове из одабране поезије песника оног доба. Ристић за Политику објашњава да се за поезију Ерика Хекела одлучио зато што је овај, баш као и сликар експресионистичког покрета „Мост” Карл Шмит-Ротлуф, био горљиви Ничеанац.

– Након пресељења из Дрездена у Берлин 1911, уметници „Моста” су се дружили са представницима књижевне авангарде, као на пример са Алфредом Деблином, лекаром и потоњим аутором романа „Берлин-Александер плац”. У атељеима су приређиване вечери поезије, у кафанама се жучно дискутовало. Хекел је 1917, четири године након распада групе Мост, свог бившег саборца Кирхнера на портретима представљао као Рокеролa, екстравагантног и трагичног егоцентрика из романа Титан Жана Пола. Песници и прозни писци су у оно време неретко преузимали улоге ликовних критичара, супротстављајући сликама на платну неке своје књижевне слике, каже Иван Ристић.

Визуелна снага „светлећих” боја експресионизма подвучена је интервенцијама на зидовима изложбеног простора негде појачавајући, а негде неутрализујући јак колорит слика. У Леополду не блистају само инсталације и зидови – први поглед на „Главу девојке са црвеним турбаном и аграфом” (1912) Алексеја фон Јавленског је довољан да се схвати наслов изложбе. Између дебелих црних контура, извире палета јарких тонова и сенки која наглашава црте лица и емоције жене, која је позната и као Варварска кнегиња. Исцеђени од боје су, супротно естетици фон Јавленског, црно-бели, скоро карикатурални портрети Конрада Феликсмилера (превасходно дрворези) и Макса Пехштајна (бакрописи), уз десет црно-белих литографија из уметничке мапе „Берлинско путовање” (1922) Макса Бекмана, духовитих скица из берлинског живота.

На изложби је уочљиво присуство позних радова. Иван Ристић објашњава:

– Није нам сметало да се огрешимо о хронологију, нудећи посетиоцима понегде и увид у оно што је настајало деценијама након „херојских”, младалачких фаза „Моста” и „Плавог јахача”. Исто тако, могу се видети радови самотњака Кристијана Ролфса који додуше није припадао ниједној групацији, али је био изложен снажним утицајима Емила Нолдеа, групе „Мост” и напослетку Лионела Фајнингера, раног представника апстракције која је током двадесетих година, у време Баухауса, постала широко прихваћени модел поимања света и обликовања животног простора.

Немачки експресионизам се родио из потребе за уметношћу критички настројеном према индустријализацији и њеним последицама, пре свега великим миграцијама у градове које су са собом носиле мањак стамбеног простора, лоше хигијенске услове, формирање гета и екстремније продубљивање јаза између радничке класе и буржоазије. На изложби се налазе радови његових најзначајнијих представника – Лајонела Фајнингера, Кристијана Ролфса, Валтера Бетихера, Конрада Феликсмилера, Макса Пехштајна, Макса Либермана, групе Плави јахач (Василиј Кандински, Франц Марк, Аугуст Маке, Алексеј фон Јавленски и Габријеле Минтер) и Мост (Макс Пехштајн, Ото Милер, Емил Нолде, Ернст Лудвиг Кирхнер, Ерих Хекел, Карл Шмит-Ротлуф).

Првим аустријским уметничким делом са препознатљивим елементима експресионизма се сматра допринос Оскара Кокошке изложби у бечком Концертхаусу 1908. и његови потоњи портрети, што је случај и са, за тадашње појмове скандалозним актовима Егона Шилеа насликаним после 1910.

Изложба траје до 11. јануара.