Ја сам песник „резервне генерације“

Издавачка кућа „Свет књиге“ из Београда, поводом осамдесетог рођендана и шест деценија стварања, објавила је књигу сабраних песама Вука Крњевића (1935), у једној књизи. Књигу „Врата вјетрена“, у којој је и до сада необјављена поема „Годови Вјетрених врата“, приредио је Зоран М. Бундало. Крњевић је рођен у Сарајеву, студирао у Београду, дипломирао у Сарајеву. Аутор је двадесетак збирки песама. Радио је као уредник у РТС-у и београдској „Просвети“. Скоро три деценије уређивао је часопис „Књижевност“.

Објављивање овакве књиге – значи, најчешће, подвлачење црте. Да ли сте задовољни учињеним?

Урадио сам колико сам могао и знао, а колико је, и каквоћу – могу одмерити они који буду читали, доживљавали и процењивали.

Када сте из Сарајева дошли у Београд, како су вас прихватили?

Када сам 1953. године матурирао у сарајевској гимназији, која је имала два нобеловца (Андрића и Ружичку), био сам већ одлучио да одем у Београд, на угледнији универзитет, по наговору Иве Андрића, који ми је једном рекао: „Босну треба волети, али у њој не треба живети“. Наиме, мој отац и Андрић су заједно студирали и у Загребу, и у Грацу. Отац ми је умро кад сам био шеснаестогодишњак. После очеве смрти, Андрић ме је позвао да га посетим. Тада је повремено боравио у Сарајеву, пошто је био народни посланик. Када сам ушао у собу он је читао, али је подигавши поглед, и скидајући наочаре, рекао да личим на оца и да седнем поред њега. У разговору је сазнао и неке детаље из мог детињства у Сарајеву, граду који је два пута бомбардован у Другом светском рату, од Немаца 1941, а од савезника 1944. Причао сам му о страховима мојим, мајчиним, очевим и бакиним, јер је Сарајево у затвореној долини, котлини, па су детонације биле страховите и бучне. Отада, па све до смрти, Андрић се према мени односио очински. Помогао ми је да добијем студентски дом, а једном недељно сам био код њега на ручку. Најлепше су биле шетње на Калемегдану и у Топчидерском парку. У једној шетњи, после Нобела, рекао ми је да је добро за нашу књижевност што је добио награду. На моје питање, зашто му је Крлежа онако двосмислено и хладно честитао, само је рекао да је и он ту награду заслужио.

Ко вам је од писаца помогао на почетку каријере?

Поред Андрића, највише ми је помогао Душан Матић, с којим ме је Андрић упознао, као и Зуко Џумхур. Убрзо смо имали књижевне вечери у тада гласовитој „четрдесетпетици“ на факултету, па сам се нашао у друштву песника који су се окупљали око „Видика“: Томислав Мијовић, Бранко Миљковић, Радослав Војводић, Бранко Јовановић и други. Помогао ми је и Предраг Палавестра, када је био је уредник „Омладине“, да објавим песме у „Младој култури“, као и прву књигу песама „Заборављање кућног реда“. У том колу објављене су и књиге: Бранка Миљковића, Живорада Лазића, Момчила Миланкова и моја. Бранко је одмах био прихваћен, нарочито уз помоћ Танасија Младеновића, који је уређивао „Књижевне новине“. А у резервној генерацији били су Мирјана Стефановић, Милован Данојлић, Вито Марковић, Адам Пуслојић. Сви су они проналазили сопствено певање и мишљење.

Зашто вас је Света Лукић назвао „резервном генерацијом“?

Света Лукић, мој најбољи пријатељ из тог времена, с којим сам остао пријатељ све до његове смрти, назвао нас је, с правом, „резервном генерацијом“, јер смо се појавили на књижевној сцени када је битка модернизам – реализам била завршена, а велики песници Васко Попа и Миодраг Павловић објавили своје књиге песама – „Кору“ и „87 песама“, које су нам биле путоказ, пошто су уводиле модерно српско песништво у европске токове.

У чему су се, у том периоду, разликовале сарајевска и београдска књижевна сцена?

Сарајевска књижевна сцена била је много конзервативнија, јер су у њој стварали и писци који су се појавили између два рата, а најпознатији су били: Боривоје Јевтић, Исак Самоковлија, Хамза Хумо, Душан Ђуровић, Марко Марковић, Звонимир Шубић, затим Изет Сарајлић, Ристо Трифковић, Стеван Булајић. Касније се појавио Меша Селимовић, који ће прећи у Београд. У Сарајеву сам објавио књигу песама „Два брата убога“, за коју ми је Меша Селимовић, као председник жирија, доделио награду Удружења књижевника БиХ. Меша ми је, као главни уредник „Свјетлости“, омогућио да саставим антологију приповедача из Босне и Херцеговине, у два тома, која је преведена на више језика.

Главни догађај у Сарајеву био је тада новоосновани Фестивал малих и експерименталних сцена на којем сам упознао Мићу Поповића и Стојана Ћелића, с којима сам пријатељевао много година.

У Сарајеву су тада живела и стварала два изузетна песника – Мак Диздар и Хусеин Тахмишчић. Мак је био традиционалист и варирао је са успехом богумилске мотиве, а Тахмишчић је под утицајем надреалиста и Давича, стварао особене стихове, ироничне и трагичне (био је изгубио вид), па се несумњиво може рећи да је он први истински модерни песник у Босни.

У том времену Мидхат Бегић је покренуо часопис „Израз“, први часопис за књижевну критику и есејистику. У „Изразу“ су објављивали текстове критичари из свих делова земље, као што су: Марко Ристић, Исидора, Видмар, Конески, Ређеп, Фохт, Вања Сутлић, Влатко Павлетић, Тарас Кермаунер, Бошко Петровић, Александар Спасов и многи други.

У време сукоба реалиста и модерниста, једни су објављивали у „Савременику“, други у „Делу“. Ви сте остали по страни, нисте се сврставали ни у једну колону?

Оскар Давичо, песник који нам је импоновао, покушао је да нас уведе у „Дело“, а Ерих Кош у „Савременик“, али смо скоро сви остали по страни, иако смо понекад и тамо објављивали песме. Прихватио нас је и уредник „Књижевности“ Ели Финци. Касније, кад сам ја постао уредник „Књижевности“ (уређивао сам је 27 година), „Књижевност“ је постала часопис моје „резервне генерације“ и била је то донедавно. И „Просвета“, где сам радио, и Нолит, а касније и БИГЗ, постали су наши издавачи. У резервној генерацији били су и песници: Борислав Радовић, Радослав Војводић, Бранко Миљковић, Блажо Шћепановић, Бранко Бањевић; прозаисти: Ковач, Киш, Пекић, Филип Давид; драмски писци: Душан Ковачевић, Александар Поповић и Слободан Стојановић.

Али оно што је најкарактеристичније за моју генерацију јесте да смо ми постали и књижевни критичари књига „резервне генерације“. Миљковић је писао о мени, а ја о њему, ја о Војводићу, а он о мени. Наставио сам да пишем књижевну критику, па сам за текст о Матићу, објављен у „Политици“, добио награду „Милан Богдановић“. Писао сам у „Политици“ десетак година, а текстове сам сабрао и објавио у књигама „Бумеранг“ и „Приступи“.

Као критичари, ми смо подржавали генерације писаца које су долазиле после „резервне генерације“: Савића, Братића, Јосића Вишњића, Кецмановића и Пиштала, од песника: Мирослава Максимовића, Рајка Петрова Нога, Рашу Ливаду, Душка Новаковића, Новицу Тадића, Тешића, Данилова... У томе су се добронамерношћу истицали Милосав Буца Мирковић и Чедомир Мирковић. Када сам објавио „Антологију српске поезије XX века“, у њој су се нашли многи од њих. Прво издање те антологије објављено је у „Цанкарјевој заложби“, а носило је наслов „Међу јавом и међ сном“, по Лази Костићу, јер је „Санта Марија“ објављена почетком XX века. Лаза Костић и Растко Петровић су највише утицали на мене у младости. Занимљиво је да сам примерак „Откровења“ пронашао у сарајевској Народној библиотеци неразрезан и нечитан, био сам први читалац. За ту антологију награђен сам наградом „Просвете“ која је објавила треће издање.

Врло често сте писали о Сарајеву, граду ваше младости?

Тематски, у мојој поезији постоје четири круга: сарајевски, берлински, београдски, где сам провео највећи део живота, и бокељски, где годинама проводим лето, са херцеговачким залеђем, одакле је моје породично порекло.

Видан је утицај народних песама на вашу поезију. Без традиције, очигледно, не прави се ништа ново?

Други европски народи, и Французи и Немци, и Енглези, па и Грци и Италијани, имају дубоку и трајну културну и литерарну традицију. Наша изворна традиција је у Вуковом делу, у народном стваралаштву које је он унео у Европу. Све што сам написао као поезију у дослуху је са том традицијом. Без ње – она не би била могућа.

У многим песмама бавили сте се темом смрти, нарочито насилне, и то много пре него што сте дошли у зреле године?

Насилну смрт носим из детињства, а она се, нажалост, исказује на нашим просторима до дана данашњег. А смрт (која је „Од Бога, од старог крвника“ – како би рекао народни певач), и певање о њој, недвосмислено је она неизвесност која је срж човековог мишљења и певања. У том послу су и филозофија и религија, са рационализмом и ирационализмом. Али, поезија је моћнија, јер је синтеза и једног и другог, а служи се магијом речи у чијем се многозначном значењу и тајнама крије за песника моћ откровења – што би рекао Растко. Поезија је откровење бола у трагици човекове судбине, а она је универзална.

Пратите ли младе песнике, по чему се они разликују од ваше генерације?

Примећујем да се код нових писаца у прозу увлачи фељтонизам, а у поезију декоративна религиозност и олаке досетке. Препоручио бих им да у нашој традицији пронађу оне тачке ослонца које ће их одвести да певају муке што их опседају у овом добу неизвесности, њихове личне, а и општељудске. Ја сам тај ослонац пронашао у Исидори Секулић, а исказао сам у књизи „Исидорине опомене“. За ту књигу сам добио „Повељу за животно дело“ Удружења књижевника Србије. Исидора ме је опоменула да Андрић у приповеткама „дира у најфиније наше уметничке осетљивости, али оно што вуче као дубина, што чини да тим приповеткама прилазим са жеђу, то је Исток“.