Јануар – месец зарицања

„А од сутра – ни залогај!“, заричемо се над препуном божићном трпезом, наивно верујући да до Ускрса нећемо узети ни залогај висококалоричних ђаконија и да ћемо преживети захваљујући детокс соковима, хроно исхрани и намирницама без глутена. Ако може Новак Ђоковић, можемо и ми!

Наоружани вишком килограма и ничим изазваним оптимизмом, у паузи између седамнаесте репризе „Жикине династије” и божићног специјала „Бољег живота” доносимо новогодишњу одлуку: „У понедељак почињем да вежбам!”. Самоуверено крећемо у спортски центар, наоружани уверењем да ћемо наћи неку рекреацију која ће постати саставни део вашег живота у новој години. Базен прескачемо из разумљивих разлога – ниједна особа чије је самопоуздање у стању клиничке смрти због броја килограма нагомиланих током новогодишњих празника нема храбрости да се скине у купаћи костим и погледима заинтересованих купача изложи своје тело. Следећа станица је – фитнес центар у коме се сусрећемо са особама које изгледају као да ни погледом нису окрзнули посластице са новогодишње трпезе и девојкама савршених димензија које скакућу у ритму техно музике. Али, авај – на пилатесу нам је досадније него код зубара а трчање на траци нам је занимљиво колико и гледање скупштинског заседања. Зато одлуку о почетку вежбања ипак одлажемо за сунчане дане, јер – вежбање на свежем ваздуху ипак нема алтернативу!

„Нећу да се нервирам због ситница”, говоримо себи док слушамо свађу своје деце око тога ко је добио бољу новогодишњу играчку, гунђање супружника из разлога који су непознати и њему самом и придиковање шефа који је утекао из исте такве ситуације и урла на потчињене не знајући ни сам зашто...

„Почећу да штедим”, заклињемо се на почетку фискалне године, док гледамо извештаје из банке који у нама изазивају феномен деперсонализације – имамо осећај да је неко други направио минус у банци и рачун на нашој кредитној картици. Али, као што је већини из личног искуства познато, доношење одлуке о штедњи у епицентру зимских распродаја ефикасно је колико и покушај претварања тигрова у вегетаријанце.

Након што сте објавили званичну капитулацију у рату са сказаљком на ваги и минусом на рачуну крећемо у рат са цигаретама.

„Ништа лакше него оставити цигарете! Ја сам то урадио барем сто пута до сада!”, шеретски је илустровао Марк Твен неподношљиву лакоћу опраштања са дуванским димом. Иако никотинска криза није несавладива за просечно храброг мушкараца или жену, национална статистика сведочи да сваки трећи становник Србије не важи за хероја! Зашто бисте баш ви поправљали национални просек? Уосталом, сви који су икад покушали да оставе цигарете кажу да су се угојили најмање пет килограма – а то је последње што желите себи да приуштите на почетку нове године!

На питање – због чега тако брзо кршимо обећања која дајемо Деда Мразу др Зоран Илић, психијатар и психотерапеут каже:

„Све новогодишње одлуке имају функцију културолошког одлагања непријатне промене. Људи праве одлуке да мотивишу себе, али нису спремни за промену навика, поготово лоших. Осим тога, људи себи постављају нереалне захтеве попут почећу првог јануара, у понедељак…без припреме и ентузијазма. Нереалистични циљеви често су у нескладу са унутрашњим виђењем себе и на тај начин се појачава доживљај безвредности. Постоји и веровање да ће нам се цео живот побољшати ако направимо малу промену – на пример, ако смршамо. Ако се то не догоди ми се враћамо на старо „понашање” и једемо у истом „ритму”. Да би се одлука заиста спровела, неопходно је изменити начин мишљења и схватити да промене захтевају напор”, наглашава наш саговорник и додаје:

„Свако од нас жели да се осећа добро – да живи безбрижно, заљуби се у савршену особу и буде са њом у срећном браку до краја живота, има феноменалан посао који је фантастично плаћен и поврх свега – изгледа витко и привлачно. Али, људи заборављају да се за те ствари не добијају на тацни – за већину њих морамо се борити. Примера ради, сви желимо добро плаћен посао, али колико нас је спремно да ради 12 сати дневно пет дана у недељи да би себи могао да приушти одлазак на, рецимо, Малдиве? Сви маштамо о савршеној емотивној вези – заборављамо да она подразумева и тешке разговоре, сате непријатне тишине и мучне психолошке драме које морамо заједно решавати. Нема особе која не машта о савршено витком телу – али таква линија подразумева свакодневни тренинг, малене порције хране и одрицање од слаткиша који нам пријају”.