Бајрамски пилав

Пре доласка у Русију нисам много знао о националностима у тој земљи. Од свих са којима сам радио, не рачунајући Русе, највише сам упознао Татаре и Башкире. Осим њих који су држављани Русије, присутно је много држављана бивших совјетских република. У нашој фирми радили су Украјинци, Молдавци, Киргизи и посебно Таџици и Узбеци. На последњем уједно и највећем објекту који смо градили њих је било највише. Сарадња са њима, или тачније са шефовима њихових бригада, била је коректна. Што се тиче радника на градилишту, са њима нисам имао много директних контаката, али су наши инжењери и пословође успевали да успоставе нормалну контролу. Радници на градилишту одевени у радничка одела изгледали су исто. Кад разговарају Узбеци или Таџици међу собом, такође не можемо да приметимо разлику јер ни један ни други језик не разумемо. Неки Срби су годинама радили и са једнима и са другима, а нису знали у чему се они разликују.

Узбеци су туркијски народ који претежно живи у Узбекистану, где чине око 80 одсто становништва. Живе још у Авганистану, Таџикистану и Киргизији. Говоре узбечким језиком, који припада туркијској језичкој групи. Они који су код нас радили долазили су углавном из сеоских подручја, нису имали искуства у грађевинарству и радили су као помоћни радници. Руски језик су говорили они старији, рођени у Совјетском Савезу. Млађи су ретко знали руски.

Таџици су ирански народ и осим у матичној држави живе још у Авганистану (где је због лоше одређене националне идентификације и емиграције у периоду грађанског рата немогуће утврдити њихов тачан број). Процењује се да у Авганистану живи од 8 до 11 милиона Таџика, што је више него у Таџикистану. Живе још у Пакистану, а у кинеској провинцији Синкјанг је присутна невелика таџичка популација. У Узбекистану живи око 1,6 милиона Таџика и они су углавном без изражене националне свести, сви поред матерњег говоре и у узбечким језиком, не сматрају их Таџицима, а и они се углавном тако не осећају. То је један од разлога што су ове две државе често у конфликтним односима.

Таџици говоре таџичким језиком, који припада индоиранској грани индоевропске језичке породице. Може се рећи да је то дијалект персијског језика. Из свега наведеног може се закључити да су у питању потпуно различити народи, али се те разлике на градилишту се не могу видети. Међусобно комуницирају на руском.

Био је случајева да један Узбек (који је живео у оном делу Узбекистана у коме живе Таџици) говори таџички језик, али то је реткост. Руски језик и некадашњи живот у Совјетском Савезу били су веза међу овим народима. Заједничко Узбецима и Таџицима јесте припадност сунитском исламу, који је доминантна, већинска религија у обе државе. Међутим на нашем градилишту су се и у томе разликовали.

Код нас су радиле таџичке бригаде из Памира. Ти радници су увек наглашавали да су Памирци. Они су заправо живели у једној од аутономних области у Таџикистану (Горно-Бадахшан) и били су припадници шиитског ислама. Говорили су једним иранским језиком (памирска језичка група) који се доста разликује од званичног таџичког језика.

Ипак сви они су говорили и таџички. Пошто су радили на више градилишта у Русији, углавном су говорили и руски и били су мајстори. Мало их је радило као помоћни радници. Треба нагласити да је Узбека било много више.

Потпуно различити људи, радили су на истом градилишту и живели у истом привременом насељу у близини градилишта. Све то трајало је више година. Дешавало се да буде неке нетрпељивости међу њима – десила се једном и групна међунационална туча – али све се то смирило и није било последица. У поређењу са Балканом, владала је велика хармонија. И једни и други радници хранили су се у истој кухињи. Кувари су били Узбеци.

Распитивао сам се шта обично спремају. Жалили су су да на градилишту нема услова да се спремају њихова јела од теста, као ни чорбе са тестенинама. Углавном су спремали куване макароне и печену пилетину. Куване јечмене пахуљице (перловка) радије су јели него кувану хељду (гречка). Барен кромпир, кувана јаја, кобасице и саламе из продавница, салате од поврћа... и главни специјалитет – пилав.

Пошто је пилетина јефтинија од говедине и овчетине, пилав је често био са пилећим месом. Раднике је то много љутило. Жалили су су се због тога и руководству фирме.

С друге стране, кувари су се правдали буџетом. Неки компромис је био да сваки други пут пилав буде са говеђим или овчијим месом. То је и за један и за други народ било главно јело – главни специјалитет. Радници су били спремни да га једу сваки дан. На свако друго јело било је примедби, али пилав је изузетак. Мене је посебно интересовао рецепт. Они су ми објашњавали како се спрема.

Међутим, ја сам правио грешке. Једном сувише исецкам шаргарепу, други пут прекувам пиринач, трећи пут ставим много црног лука, исецкам бели лук, додам вегету. Увек је нешто фалило и губио сам самопоуздање. Једно јутро директор ме је назвао и рекао ми да њиховом главном кувару дамо одређену суму новца за куповину четири овце. Од њих ће се за у источној кухињи (тако смо звали њихову кухињу) спремити ручак. Кувар ми је објаснио да је то бајрамски ручак и да следећег дана почиње Курбан-Бајрам.

На питање како ће спремати овчије месо, објаснио је да ће део меса динстати у великом казану, а затим ће га пропржити на уљу (у истом казану) уз додатак црног лука и парадајза. У другом казану са другим делом меса спремаће пилав. Позвао је мене и неколико колега из офиса на ручак. Међутим, због обавеза које смо имали следећи дан, захвалили смо се и уједно му честитали предстојећи празник.

Знајући за моје интересовање за пилав, предложио је да нам донесе ручак у офис. То смо са задовољством прихватили. Обећање је испунио. Желећи да остави утисак доброг домаћина, поред пилава сервирао је на једном велико тањиру исечен свеж парадајз, на другом су били комади диње и лубенице, на трећем је било језграсто воће, сушене кајсије, суво грожђе. Нагласио је да је  воће и поврће из Узбекистана, што смо и претпостављали јер у то доба године у продавницама није било диња и лубеница. Пилав је бар за мене оправдао очекивање.

Неке колегинице су имале примедбу на масноћу. Тврдиле су да је спреман са превише уља. Касније сам поново причао са куварима. Они су се шалили, говорећи да сам коначно пробао оригинално узбечко јело. Објаснили су ми да нису користили много уља него је месо било масније него обично. Сагласни су да је са говеђим месом јело мање масно.

Ипак, већина више воли пилав са овчијим месом. Треба нагласити да сваки њихов празник, рођендан, свадбу или било који јубилеј обавезно прати укусан пилав. Морам се похвалити да сам схватио суштину кад је у питању спремање и да га сад и ја спремам по оригиналном рецепту.

Горан Антонић