Смрт на пијаци

Дан после масакра у Истанбулу стало је срце Владе М. продавца цвећа на Видиковачкој пијаци у Београду. Није издржало сусрет са комуналним полицајцима. Влада је имао дозволу да продаје али није имао среће. Уз цвеће продавао је и лубенице чији су габарити премашили комуналне прописе.

Настала је препирка и јадни човек је преминуо.

Комуналци су утекли. Издали су саопштење. Жале због „случаја” и понављају да нису прекорачили овлашћења.

Њихов шеф се још није огласио. Прошли пут када су га питали за одговорност кад су неки људи под окриљем ноћи у фантомкама заводили комунални ред у Херцеговачкој улици, одговорио је да његови запослени немају ништа са тим и да је његова одговорност колико и за „експлозије у Истанбулу”.

Јуче на Видиковцу није експлодирала бомба. Само срце једног продавца цвећа.

Комунална полиција је формирана да би увела ред на престоничке улице. Да се избори са сивом економијом, очувањем зелених површина, нелегалним продавцима, шверцерима и осталом братијом. Добили су нова возила а „обични” полицајци су их одмах попреко гледали, не само због возила него и нижих плата.

Прве озбиљније акције и значајније успехе комунални специјалци су забележили у возилима градског превоза. Брзо су стекли име и имиџ жестоких момака са асфалта. Уместо комуналног, уводили су кондуктерски ред по аутобусима.

Са терена убрзо су стизали узнемирујући снимци грађана. На једном се види како двојица комуналаца обрађују младића без бусплус карте. Један га држи а други шакета. То је био само увод. Туче комуналних полицајаца и грађана постале су уобичајене као и нови валидатори за карте.

Комунална полиција је тражила већа овлашћења. На то су грађани узвратили жестоко. На друштвеним мрежама почео је рат. Појавила се „информација” да „комунални полицајци тврде да би брже решавали несугласице када би имали пиштоље. Комуналци наводе да би ватрено оружје употребљавали само против путника који немају карту”.

Комуналци су наравно изгубили медијски рат. Постали су најнепожељније персоне у граду, људи од којих се зазире. Успели су оно што другима пре њих никада није. У земљи где се традиционално цени униформа комуналци су постали најомраженија униформисана лица.

Они који носе униформу комуналног полицајца коначно би морали да схвате да представљају државу, власт и да према грађанима морају да се опходе професионално, уљудно, са дужним поштовањем. Уосталом од њих и живе.

Британском „бобију” не треба ни пиштољ ни палица да би завео ред на улици. Под његовом шапком станује љубазност и ауторитет а иза њега стоји држава.

А иза наших сила и бахатост. И понеко препукло срце.

Док прво не уведемо комуналну полицију у ред, грађанима не преостаје ништа друго него да убудуће – зову хитну чим угледају комуналну.