Бунтовници пред оком објектива

Прича о изложби фотографија Фадила Шаркија „Ми смо овде” у галерији „Артгет” Културног центра Београда је прича о биоскопу „Звезда”. О искреном бунту. О жељи уметника за променом устајалог начина на који се решавају системски проблеми. О активизму који само младост може да изнесе и о искреној опчињености једног фотографа таквим активизмом.

Окупација овог некада култног београдског биоскопа, до које дошло крајем 2014. године, када су режисери, глумци, људи из света филма и уметности покренули акцију како би преокренули ток његове неуспешне приватизације, окупирала је Шаркија до те мере да ничим другим нити је могао, нити је желео да се бави. Пуних годину дана интензивно је, у документаристичком маниру, фотографисао догађаје у и око биоскопске дворане, део тог материјала представљен је сада пред публиком. Како каже, биоскоп посећује и данас.

– Боравећи у иностранству, на путу, сазнао сам за дешавања у вези са „Звездом”. Чим сам се вратио у земљу дошао сам и упознао се са младим бунтовницима. Морао сам. Јер, на листи речи које су се показале као кључне у мом животу стоји реч бунт. Кад год се деси нека побуна против неправде, против естаблишмента који притиска људе, мене то пробуди и желим у томе да учествујем. Брзо смо прихватили једни друге и поред озбиљног генерацијског јаза почела је сарадња – евоцира Шарки успомене о којима се може много сазнати и само након летимичног погледа на зидове галерије. 


Фадил Шарки

У процесу „естетизовања историје”, како је рад нашег саговорника окарактерисао у пратећем каталогу Владимир Пиштало, Шарки је пратио и личне драме сваког од ових људи који су „напустили сопствени живот зарад идеје о општем бољитку”.

– Са њима сам успоставио изузетно поверење. Отварали су се и разговарали смо. Преносили су енергију на мене. Било је ту неколико струја. Једни су имали идеју да се биоскоп претвори у простор у којем ће се одигравати антрополошке радионице и пројекти невладиног сектора, други су заступали анархо-леве идеје, док су трећи желели само да се баве филмом. На крају је, након филтрирања, ту остала ова последње поменута групација, њих око шест или седам, која и даље пушта филмове и труди се да одржи рад „Звезде” на једвите јаде. Ту бих, пре свега, поменуо Мину Ђукић. Жао ми је, међутим, што је јавност заборавила на све то што се тамо дешавало и што као да нема више енергије да се они тамо подрже. Систем је успешно то постигао. Просто, нико их није гушио, нити је био ригидан, само је допустио да проток времена учини своје. Новца за плаћање рачуна није било, нема га ни сада, тај млади свет био је ту из ентузијазма. Када су се, у једном тренутку, одлучили да продају нека пића онима који су долазили на пројекције како би финансирали струју и воду, одмах су почели да стижу инспектори. Исти они који су у стању да забораве на фирму која је купила биоскоп и која дугује три милиона евра. Опет, то је изгледа усуд и то не само Београда. Јер, чуо сам и да су се и неки слични простори затварали и у Риму и Лондону. Неком су за око запала та атрактивна места која су на крају комерцијализована – опомиње наш саговорник, и додаје да је посетиоцима изложбе припремљено и једно изненађење. Један раритет.


Рад са изложбе "Ми смо овде"

– Осим што сам приметио стару фотографију Вука Караџића међу кесама за смеће, уочио сам и једну таблу, оронулу и делимично оштећену, али ипак довољно очувану. На њој је реклама за атеље краљевског фотографа Милана Јовановића. Склонио сам је овде, за сада, а надам се да ће се наћи неко место за њу када се изложба оконча, она је ипак парче историје.

Фадил Шарки (1951, Ораховац) студирао је новинарство на Факултету политичких наука, фотографија га је занимала од младости. Посао којим се бавио није дозвољавао паралелни рад и, како са сетом признаје данас, својој љубави се вратио тек када се пензионисао. Рана интересовања посветио је пејзажу и природи, што не чуди, будући да је активан планинар већ четири деценије. Извесно време бави се документарном фотографијом, учествовао је на преко 150 поставки у земљи и иностранству, до сада је имао шест самосталних изложби, последња је била недавно у Гусињу на тему: планински масив Проклетије. Добитник је више награда, радио је као сарадник за часописе „Рефото”, „Илустрована политика”, „Планинарски гласник”, има звање мајстора фотографије Фото савеза Србије.