Амери долазе

Амерички грађевински радници су опремљени готово исто као и њихови маринци – минус оружје. Шлемови, заштитне наочаре, маске, непробојне чизме, рукавице, штитници за колена спадају у обавезну опрему и без ње није дозвољено бити на градилишту.

На другој страни медаље смо ми: Бугари, Румуни, Срби, Босанци, Пољаци...

У односу на Американце и људе који раде за америчке фирме, ми смо опремљени као германске хорде наспрам римских легија у почетним сценама филма „Гладијатор”.

Испране мајице и фармерке, патике у четвртом стадијуму распадања, распарене рукавице и чарапе, док се ношење заштитних или наочара за сунце или, недајбоже, шлема сматра светогрђем. Прва помоћ је посебна прича. С обзиром на то да је конзумирање алкохола и код њих и код нас строго забрањено, ми за разлику од њих, као најважније и најделотворније средство за дезинфекцију рана и посекотина користимо „paint thinner”, то јест српски речено – разређивач, док се уместо газа и завоја користе прљаве крпе и било шта што се може завезати или прилепити.

„Нема ракије, шта ћеш”, каже ми седамдесетогодишњи Вио, Вито Корлеоне, како га ја зовем, када се недавно посекао и затражио да му донесем разређивач и масну крпу.

Реновирамо 70 година стару четвороспратницу од црвене цигле у једном од најлепших делова Чикага, тик уз језеро. Реновирамо је од врха до дна, споља и изнутра. Руши се све што се може срушити, гради се наново све што се може саградити. Ради се о десетак огромних апартмана, од којих, бар у половини, нови власници никад неће живети. Неки их можда никад неће ни видети.

На окупу су многе екипе: зидари, столари, електричари, молери, паркетари и остали. Чују се скоро сви балкански и источноевропски језици. Чује се и шпански. На срећу, не чује се или се ретко чује само „енглески”.

Коначно, трећег или четвртог дана стижу и они – Амери – углавном младолики, као исклесаних, чврстих лица, здравих, понекад бљештавих зуба, згодни, препланули, са тетоважама попут фудбалера премијер лиге и обавезним наочарама за сунце.

„Ево их манекени”, неко узвикну.

Посматрамо их и коментаришемо. Ја, не без извесне дозе љубоморе, признајем да су они у односу на нас више него манекени. Изгледају ми као нека виша раса људи, сорта осмишљена и произведена у тајној лабораторији, врста створена да покори свет.

И онда кренуше. Организовани, тихи, дисциплиновани, више ми личе на елитни војни одред у припреми за акцију него на грађевинске раднике. Нема вике, дреке, гурања, псовања, лупања и лупетања, а нарочито нема безглаве јурњаве. Нема фрке. Крећу се нормалним ходом, не журе, што нама личи као да се уопште не крећу, као да лебде, или као да се налазе у сред некаквог успореног, немог филма. Неко из једне српско-босанске екипе рече: „Е, ове ћемо наћи и сјутра изјутра овдје, тол’ко су, вала, брзи.”

У 16.30 – а дошли су у осам ујутру, док смо ми на градилишту били већ у седам – седају у своје камионете и одлазе, тихо и нечујно, као што су дошли.

Журе ка својим драганама и љубавницама, хрле ка својој деци и супругама, својим породицама. Одлазе према својим баровима, својим спортовима и теретанама. Враћају се својим животима.

На градилиште ће доћи још једном да доврше започето и заувек нестану из наших живота – тачно у шеснаест и тридесет.

А ми који животе немамо, што ништа немамо, остајемо понекад сатима дуже од њих да у зноју лица свог распредамо бајке, скаске и гатке из наших тамних вилајета о нашој природној балканској снази и издржљивости, као да је њихова неприродна; о нашим генима, као да су они слепљени од жице и пластике; о нашој памети, као да су они рођени без мозга; о нашој домишљатости, као да они за јадац не знају; о нашој физичкој и умној надмоћи над – њима.

Док им се потајно дивимо, док им завидимо и док их – мрзимо.

Стеван Ступар, Чикаго