Чикаго на Дан Светог Валентина

Прочитао сам причу давно, пре више од 20 година, у „Чикаго трибјуну”, једном од водећих америчких дневних листова, али ми је она, без обзира на то што је прошло толико времена, остала дубоко урезана у сећању. Лутајући руралном Португалијом, један чикашки новинар и путописац је на једној висоравни смештеној дубоко у Пиринејима срео усамљеног чобанина. С обзиром на то да је одлично познавао језик, започео је разговор.

Сазнао је да чобанин, с групом других, лета проводи у катунима, а да се у села у подножју планине враћају пре првих снегова. После извесног времена, сазнаће и да је чобанин био неписмен. На крају, казавши да је Американац, питао га је да ли зна нешто о Америци. Није знао много. Мислио је да је Њујорк њен главни град, знао је да је велика...

„А да ли си чуо за Чикаго”, упитао га је изненада новинар. Одједном, лице му се озарило. Испружио је и наместио руке, тако да изгледа као да држи аутоматску пушку, испустивши звук та-та-ра-та-та!

Враћам се на место злочина. На Дан Светог Валентина, 1929. године, у Линколн парку, данас једном од најелитнијих делова града, десило се масовно убиство, догађај који ће као бомба одјекнути широм Америке.

Група наоружаних људи, обучених у полицијске униформе, ушла је у једно складиште и на превару ухватила седморицу мушкараца, гурнула их према зиду, да би их потом изрешетала револверима и машинским пушкама. Егзекуцију је наредио Ал Капоне.

Масакр је изазвао згражавање јавности. Али што је било још важније, убиства су изазвала бес и жељу за осветом међу другим криминалним групама. Никад нисам веровао у бајке о часним бандитима, али у та времена, они заиста јесу имали зрно части – све до тог дана. Неписано правило је налагало да се не пуца на оне који нису имали никакве могућности да се бране. Од четворице осумњичених егзекутора, тројица су већ исте те године били мртви. Ко их је убио, никад се није сазнало. Према најраспрострањенијој урбаној легенди, плашећи се издаје, убио их је бејзбол палицом Капоне лично.

Према другој верзији, ликвидирани су од стране ривалске банде, из освете због почињеног масакра. Према трећој, смакнуо их је неко трећи... Митови и легенде се овде преплићу са стварношћу. Али међу свим тим причама, гласинама, нагађањима провлачила се само једна, хладна, гола и непобитна – истина. Они су једног јутра пронађени на осамљеном сеоском путу и били су до непрепознатљивости на смрт пребијени. Четврти потенцијални убица, бивши члан озлоглашене банде „Еганови пацови” из Сент Луиса, ухапшен је две године касније и осуђен на доживотну робију због убиства полицајца. Скончаће у затвору неколико година касније.

Кети је имала плаве очи, носила је наочаре и помало личила на штреберку, што је, дубоко у својој панонској души, заправо и била. Иако рођена као Американка треће генерације, пореклом је и даље била „чиста” Мађарица

Ал Капоне, звани Лице с ожиљком, чикашким подземљем је владао „само” седам година. У тридесет и трећој години осуђен је на једанаест година затвора, а затим у оковима отпремљен на издржавање казне у злогласни Алкатраз, одакле ће се вратити нарушеног здравља. По повратку са робије, биће принуђен да се из организације повуче. Умро је у Флориди у 47. години, како се верује, од последица давно зарађеног сифилиса. Сахрањен је у околини Чикага.

У потоњим деценијама са развојем технологије масовних медија животна прича овог бившег уличног дрипца и битанге, који ће следом чудесних догађаја постати амерички државни непријатељ број један, рашириће се и доспети и у најудаљеније кутке планете, створивши од њега истинску митску фигуру. Данас су му слава и препознатљивост равни слави неких од највећих хероја које је људска врста икад изнедрила.

Улазимо у један кафић у улици Северни Кларк моја девојка Кети и ја. На једном зиду налазила се огромна црно-бела фотографија. На њој група људи, очигледно мртвих, лежи у локвама крви. Слика ми је однекуд била позната. Тамо, тачно преко пута улице, догодио се масакр на Дан Светог Валентина, показује ми руком. Видео си то у филмовима, зар не? Мора да си о томе негде читао.

Кети је имала плаве очи, носила је наочаре и помало личила на штреберку, што је, дубоко у својој панонској души, заправо и била. Иако рођена као Американка треће генерације, пореклом је и даље била „чиста” Мађарица. Ипак, мађарски језик, осим неколико „безобразних” речи, није знала. Била је кћерка сиромашног фармера и домаћице, имала четири сестре и два брата. Једном ми је рекла да разлог што их је било толико много није била чињеница да су јој браћа рођена као последњи, а не као први или међу првима. Разлог је био строго католичко васпитање њених родитеља. На срећу, после рођења последњег брата, мама једноставно више није могла да рађа. А ја сам њој једном рекао да је основна разлика између ње и мене била у коефицијенту интелигенције. Њен је био далеко, далеко виши...

„Ниси ти толико глуп колико си блесав! Бро, пречесто постављаш преблесава питања”, смејала се опонашајући јужњачки сленг. Данас је лекар. Играла је и обожавала да гледа тенис. Игра га и гледа још увек. Навија за Новака.

Дружећи се на почетку мог боравка у Америци готово искључиво с нашима, о Чикагу скоро ништа нисам знао.

Она ће ми показати сва његова многобројна и различита лица, открити његову мрачну и скривену прошлост, одвести ме на места за која  нисам знао да постоје, упознавши ме тако са истинским духом велеграда.

Прелазимо на другу страну улице. Испред нас редови луксузних апартмана. Складишта и гаража одавно више нема. Питам је зашто нема никаквог обележја. Како то да нема туриста?

„Побогу, таква места се не обележавају. Какви туристи? Причају да се чак и Капонеово гробно место држи у строгој тајности”, каже ми, ни сама не верујући каква јој све то питања постављам.

„Али можда ће бити обележено једног дана, за сто или хиљаду година, сигурно хоће, јер ми смо народ опседнут антихеројима”, тихо додаје.

Стојимо ћутке. Осећам се чудно. Осим изгубљених душа, ничег нема...

Стеван Ступар, Чикаго, САД