Држављанство

Кроз читав живот, још од ране младости, прате ме сусрети са пијанцима који ме налазе на најразличитијим могућим местима. Предвођени некрунисаним гуруом кафанске филозофије, покојним Баткетом Бароном Шампионом из мог родног Зајечара, преносе ми своје приче испред продавница, по задимљеним кафанама, возовима, аутобуским станицама... али и на местима на којима их најмање очекујем.

Драги су ми и мили ти сусрети са људима који су могли много, били талентовани, имали пуно, а на крају све то мени и многим другим случајним саговорницима препричавали уз флашу и чашицу.

У једно сам сигуран. Сви ми на крају паднемо, питање је само како ко подноси дно.

Тог јутра све се ломило у мени. Још једна у низу жестоких свађа. Мени и Јаци не иде. Мучимо једно друго у нашем краткотрајном браку без разлога, идеје и смисла. Заробљени у там лавиринту бесмисла једно друго доводимо до ивице лудила, па излећем из куће у стању крајњег афекта. Негде на пола пута схватам да сам понео сва потребна документа за церемонију, али не и новчаник. Али времена за враћање кући нема, па решавам да се ипак паркирам на паркингу испред суда, а да после церемоније размишљам како ћу да платим на рампи.

На улазу, приликом проласка кроз обезбеђење у гужви, упечатљива су ми двојица. Пријатељи, обојица су видно алкохолисани, а једног од њих упадљиво одаје лоше исцртана тетоважа из некадашње ЈНА на левој руци. И без тога бих га препознао, ионако одмах препознам наше. Али оптерећен својим бригама, није ми данас до разговора, па се трудим да не препознају они мене. Није прошло ни пар минута, тек осетим да ме неко лупа по рамену:

– Окле си ти? Ја сам Боро...

– Из Зајечара.

Боро тог јутра има више среће од мене. Њега на свечаној церемонији пријема у америчко држављанство прати његов нераздвојни друг у пићу. Мене не прати нико.

У сали, поред нас двојице Срба, налази се још тридесетак припадника разних нација. Има ту Европљана, Африканаца, Азијата, симпатичних људи са тропских суверених острва. Од документа који ћемо добити се не живи, али без њега се у страној земљи тек једва преживљава. Чин издајства или административна процедура? Не знам шта ми више смета, јутрошња свађа, чињеница да сам ту где јесам или Борин мирис алкохола који испарава.

Као много пута до тада, поново слушам приче које извиру из вињака. Боро почиње своје „биртијске стихове” и не смета му то што не проговарам. Не упуштам се у разговор са њим, али га слушам, ионако ми је његова прича занимљивија од судијине. А ни Бори, чини ми се, не смета што му одговарам само у мислима.

Никада више нисам срео ни Бору ни бившу жену. Памтићу тај дан по њима. Тог дана постао сам амерички држављанин, али не и Американац

– Ја сам ти из Книна... Ма шта је мене ође натерало и дотерало? Ко нас посвадио? Ја сам прије рата имао најбољег друга Хасана. Ђе је сад мој Хасан? Ко мене и Хасана да посвади?

Не знам, Боро. Тебе су бар протерали и отерали из твог Книна. Мене је вукла жеља за светом. Сам сам себе протерао.

– Изузетна ми је част да данас обављам ову дужност. Ово је омиљени део моје професије – чуо се глас судије.

– А ђе ти радиш? Ја не радим ниђе.. На леј офу сам – наставља Бора.

Радим све што ми дође под руку. Шанкеришем. Догурао сам до менаџера у ресторанима. Џаба сам пет година студирао права. Боље тако. На мом факултету се од тридесет једног испита једино два нису продавала. Све остало си могао да средиш. Нисам хтео да примам мито, да подмићујем судије, да одуговлачим процесе разноразним битангама. Нисам хтео ни да будем ћата у неком општинском суду. Овако ћу бар бити вечити апсолвент, као неки од мојих узора.

– Сигуран сам да у земљама из којих долазите имате породице и стицање држављанства олакшаће вам... – трабуњао је судија како разуме наше бриге.

– Син ми је ође. А имам ја и кћерку у Биограду. Не причам са њом. Не! Рекао сам јој: ако хоћеш, дођи, али помоћи ти нећу – трабуњао је Бора.

Имам и ја оца, Боро. Бар номинално. Исто миришете изјутра, на вињак и домаћу. Веруј ми као њега да слушам, као да он седи поред мене. А слично и размишљате... Помоћи ми неће...

– Уколико неко од вас жели да промени име, можете то још данас овде лако учинити – објашњава судија.

– Шта рече овај – пита ме Бора.

– Ако хоћеш, можеш данас да промениш име овде – шапућем му.

– Промјеним ја њима – опсова Бора.

Можда би требало изгубити идентитет начисто. Препородити се, изобразити. Начисто се изобличити. Само кад би се могло из ове коже. Ионако сам много пута пожелео да се зовем Никола Станковић, да променим и име и презиме и да једном засвагда раскрстим са онима који ме под тим презименом никада нису желели.

– Као нови држављани Сједињених Америчких Држава, имате право гласа и ја апелујем на вас да гласате. Још данас, после церемоније, можете се уписати у бирачки списак – завршавао је судија.

Не вреди, пријатељу. Није мени више до гласања. Последњи пут сам се зезнуо 2000. Не пада више ми напамет да било кога бирам за било шта. Слободно гласај и за мене. Дај ми тај пасош, па да се разилазимо. Заслужио сам га, одробијао сам овде својих пет година. Ионако ће ме сада половина пријатеља сматрати за издајника, а половина за срећника.

А ја нисам ни једно ни друго. Гласај, бирај и уживај. Тако је, уз Борин монолог и судијин говор, протекла моја получасовна церемонија стицања држављанства. Име нисам променио, нисам се уписао ни у бирачки списак. Једва сам дочекао да изађем напоље, мада ми се кући нимало није журило. На паркинг рампи објашњавам да сам заборавио новчаник, али да нисам смео да касним на церемонију.

– У том случају, нисте дужни ништа. Срећан вам пријем у држављане, господине – љубазно ми отвара рампу средовечни господин.

Никада више нисам срео ни Бору ни бившу жену. Памтићу тај дан по њима. Тог дана постао сам амерички држављанин, али не и Американац. Наредних година трудио сам се да не будем ни издајник ни гастарбајтер.

Само неко ко је из личних разлога у једном моменту пожелео да оде далеко од свега и свих. Да негде у некој изнајмљеној соби нађем мир, да изађем на улицу у недељно јутро и прошетам међу људима који бар имају разлога да ме не разумеју. У међувремену, неки су ме сматрали за срећника, неки за губитника, а ако мене неко пита, нисам ни једно ни друго – само човек који је направио свој избор.

А пасош који сам добио користио сам не бих ли испунио свој дечачки сан о путовањима. Пар пута годишње узмем неплаћени одмор, окачим ранац на леђа, слетим у неку нову земљу и лутам около. То је једна од ретких ствари које ме засигурно чине срећним. Не пијем ни често ни пуно, али кад попијем и сетим се Боре или неког другог брата по чашици, знам да ћу вероватно и ја једнога дана неком голобрадом младићу причати своју причу.

Само морам да је испричам достојанствено, јер сви ми на крају паднемо… питање је само како ко подноси дно.