Од хуманиста до издајника и слугу

Једна од првих ствари које професори књижевности говоре ученицима јесте та да литерарна дела схватају и тумаче као фикцију, као једну уметничку конструкцију различитих језичких нивоа, а не као пуко пресликавање стварности или још горе – као стварност саму. Опрезно се прилази и односима између пишчеве биографије и његовог књижевног дела.

То што се константно у последњих неколико деценија повампирује у круговима такозваних бошњачких књижевних тумача, а подразумева однос према литерарном свету дела Иве Андрића и Његоша као према стварности, у којој су, наводно, ови писци јунаке муслиманске вере сатанизовали и тиме проузроковали потоње међунационалну мржњу и геноцид, не заслужује прелазну оцену.

После недавног представљања књиге сарајевског инжењера електротехнике, босанско-херцеговачког министра енергетике из 90-их година и члана Краљевске академије Јордана Русмира Матхмутћехајића „Андрићевство: Против етике сјећања” у Мостару, када су поред аутора говорили и Нерин Диздар и Сањин Кордић, регион је обишла вест да је Андрић том приликом назван расистом који је негативно приказивао муслимане и да је чак упоређен и с Хитлером. Убрзо су учесници разговора демантовали све као нетачно навођење њихових речи.

Кордић је у нашем листу објавио деманти у којем је објаснио да ни његово излагање нити овај разговор у целини нису садржавали никакво оптуживање ни Андрића као писца нити његовог књижевног дела, већ да је то, напротив, била озбиљна научно аргументована расправа о питањима политичко-идеолошке употребе и злоупотребе књижевности, што су одавно прихваћена питања савремене науке о књижевности и култури, а да књига Махмутћехајића ни у ком случају није књига мржње према Андрићу или било коме другом.

Диздар је, поред осталог, како је рекао, не спорећи Андрићеву естетичност, подсетио на докторат нашег нобеловца и закључак његовог ментора да „порицање сваког за културу поспешујућег утицаја ислама и Турака неће остати без приговора”.

Професор др. Милош Ђорђевић, аутор „Нове књиге о Андрићу”, каже за наш лист да је и просечно образованом читаоцу јасно шта раде Махмутћехајић и антиандрићолози.

– Он своди анализу Андрићевог дела под одредницу андрићевство, вероватно као великосрпство, и полази од естетике геноцида и антимуслиманства као етичке и уметничке суштине Андрићевог дела. Измишља естетизацију антибосанства и политизацију естетике и гради анализу кроз призму теологије, на идеји да Андрићева уметничка и хуманистичка визија „искључује људе турског принципа из њихове људскости, без обзира на расу којој могу припадати и име које носе”. То је супротно налазима свих проучавалаца Андрићевог дела, који су закључили да су пишчева визија и слика света настајале на темељима хуманистичке идеје и идејама највећих светских писаца и филозофа – закључује Ђорђевић.

Миљенко Јерговић је, поводом нових и „учитаних” објашњења уметничких дела Његоша, Андрића и Ћопића, приметио да се у оквиру те демонизације писаца „комшијског менталитета” очекује да ако писац убије јунака своје приче за то треба да одговара као да је убио живог човека.

Писац и новинар Иван Ловреновић приметио је да је „доминантни дискурс о босанској историји код Бошњака отклизио у супротни екстрем, у некритичко идеализовање османске прошлости, у тумачење османског освајања Босне и уношења ислама као историјског и малтене есхатолошког спаса. У том тумачењу се потпуно губи историјско-политички моменат окупације и уништења средњовековне босанске државе и цивилизације, а у опису прилика и односа кроз векове османске власти систематски се избегава или минимизира чињеница обесправљености немуслиманског становништва...”

Опширна студија професора Београдског универзитета Душана Глишовића „Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи рајх 1939–1941” (Службени гласник), објављена пре неколико година, поред осталог говори и о томе да је Андрићева докторска дисертација „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”, предата Филозофском факултету у Грацу 1924. године у мају, као научни рад потекла од исте грађе као и књижевна дела писца о Травнику и Вишеграду. Професор Глишовић наводи централну тему Андрићеве дисертације: да је освајањем Цариграда европском човечанству нанета рана, а да је мало земаља које су удар теже поднеле од Босне. Међутим, Глишовић истиче и чињеницу да је Андрић волео ту и такву Босну, да је желео њену слободу и самосталност и да је за Босну остао заувек везан.

– Тако је из Рима 1921. године писао да „нема ништа без наше земље; а ја нити могу да живим с њом, нити без ње” – нашег нобеловца цитира аутор, уз напомену да је Андрић ликове Турака и босанских муслимана „сенчио до најфинијих нијанси, лишавајући их притом историјске конотације, чиме је доказана изразита човечност овога дела, док припадност непријатељској вери није препрека за показивање општељудских обележја”.