Живимо на месту привида и обмане

После књиге о Миљковићу, Јесењину и Мајаковском, на ред је дошао Леонардо да Винчи, и његове љубичице?

Није то ни „после” ни „пре”, то је поезија, а она је увек „сада” и увек „нова”. А и Леонардо да Винчи се, како говори Црњански, одлучио за њу, да га води, а не за моћнике да им се додворава. Уосталом, те љубичице ће управо зато једном и постати аероплани, а како ће се то догодити откриће они који буду читали роман.

Скулптуре Алберта Ђакометија, швајцарског вајара, нису „ни савршене, ни завршене”. Како уметник зна када је дело завршено?

У роману скулптура Ђакометија повезује све београдске и париске године, боје сепије, два града која су спојили Гаврило Принцип и историја, а који су нестали, мада њихова аура још неуништиво лебди. Милош Црњански, један од јунака романа, то назива „non finito” или „незавршено”. Јер оно наизглед „завршено” – уопште не значи и да је ишчезло. Тај велики вајар је сматрао да скулптуре нису предмет, већ упитаност, питање и одговор и да зато никада не могу бити ни завршене, ни савршене.

Да би свако време у њима, ваљда, могло да се препозна.

Око скулптуре „Неизвесност” плете се трилерски заплет, у који је „умешан” и Марко Ристић?

Надреалистичка статуа, његов поклон јунакињи, младој архитекти Даници, која је део тог градитељског и духовног успона Београда између два светска рата, због чега ће бити и награђена у Паризу на Изложби дизајна и архитектуре, украдена је 1949. из куће у Улици Јаше Продановића и потрага за њом трајаће све до 21. века. Тек тада ће јој, и то у Паризу, њена праунука, можда, ући у траг.

Ристић је обожавао Крлежу, а Црњанског није подносио. Како је дошло до њиховог сукоба?

Чувени надреалиста, критичар и песник Марко Ристић прво је био велики пријатељ Црњанског, потом његов још већи непријатељ, тако да ће га у есеју „Три мртва песника” чак и живог сахранити. Обрт се догодио када је тридесетих година у једном тренутку, из по мени не сасвим докучивих разлога, од великих похвала прешао на најсуровије критике стваралаштва Црњанског, а касније и на духовни и политички одстрел. За све то време Ристић ће обожавати Крлежу и бити његов велики пријатељ.

Црњански је бранио Гаврила Принципа и тврдио да је он српски народ повезао боље него црква?

Црњански је припадао жртвованој генерацији која је учествовала у Првом светском рату и коју је водила „југословенска идеја”, чији је „виновник” постао Гаврило Принцип. За ту генерацију, којој су припадали и Мирослав Крлежа и Иво Андрић, нобеловац каже: „То лето 1914, жарко и мирно, које је имало укус ватре и ледени дах трагедије, било је наша права судбина”.

Црњански се дивио Микеланђелу. И сам је понешто цртао. Уметници, обично, имају више талената и само је питање који ће највише развити?

Он је прво хтео да постане сликар, потом је постао велики писац. Микеланђело је био ренесансни геније у којем је Црњански од најраније младости налазио надахнуће, дивио му се и дело му посветио. Таленат је један, то је алхемија у уметнику, а који ће израз попримити, питање је унутрашњих сила о којима ни сам уметник не зна много.

Главна јунакиња књиге јесте Лила, али, уствари, то је – прошлост. У тој прошлости није смео да се слуша Радио Лондон, Гершвинова музика, да се користи колоњска вода. Има ли данас више слободе или је то само привид?

Данас, наравно, сме да се слуша и Радио Лондон, и Гершвинова музика и да се користе парфеми до миле воље, па ако се тако погледа – слобода јесте на делу, а не њен привид. Једино што ми живимо на месту, и у времену, привида и обмане, а ту се можда ни слобода не сналази најбоље.

Победници се усељавају у станове поражених и почињу нови живот који су „толико презирали“. Комформизам побеђује сваку идеологију?

Те „крупне зверке из крупних установа” воле да седе „на хладовитим терасама вила” писао је још Бранко Ћопић у „Јеретичкој причи”. Док у „затвореном свету нове елите” из Ђиласове „Анатомије једног морала” – „привилегије, корупција, култ личности” царују међу „људским слабостима”. Те две књиге, из педесетих година 20. века, као да ће увек овде бити актуелне.

У старом предратном Београду, друже се левичари, комунисти, националисти, монархисти, француски ђаци, надреалисти... Како је то било могуће?

Нису се они толико дружили, они су сви постојали у том граду чији успон између два светска рата вероватно више никада неће имати премца. А тај стари Београд, ношен узлетом, имао је духа да све те левичарске и десничарске струје, упркос њиховим укрштеним копљима, подноси достојно. Мени се чини да је та постојећа духовна атмосфера и у годинама немачке окупације владала међу Београђанима. После је, с комунизмом, настао радикалан рез.

Млада јунакиња хвали Данила Киша, који је отишао у „џојсовско литерарно изгнанство”. Како је Киш постао икона, пре свега, младе генерације?

Мислим да је ту врлину опчињавања, без које су све остале јалове, Роберт Луис Стивенсон најбоље објаснио: „Дуги векови књижевности нуде нам знатно сложеније и маштовитије ауторе од Оскара Вајлда и ниједан не може да опчини. А он, постизао је то у случајном разговору, у пријатељству, у годинама успона, и у годинама пада. И даље опчињава сваким ретком које је његово дело исписало”.

То ми баш некако личи на Киша.