Србија међ јавом и међ сном...

Читам ову рубрику о нашима у иностранству, искуства разна, позитивна и негативна, коментари углавном подељени и овде, као што је и данашња Србија располућена у сваком погледу…Запажам неколико категорија – једни пљују Србију, други пљују друге земље, јер им је других земаља и лажног сјаја преко главе и не могу више да виде те друге, који су према Србима били неправедни, бомбе им бацали на главе, Косово отели итд.... а има у великом броју оних којима се и ова данашња Србија попела на врх главе па би да промене место боравка под хитно, а то је мало теже и неизводљивије…
Помислих зато, „шта би било кад би било“, хајде да пустимо машти на вољу – човеку свакојаке мисли падају на памет… Дакле, хајде реците нам каква би била та Србија која би се нама обичним смртницима допала, на коју би били поносни, Србија у којој би сви мање-више волели да живимо, Србија у коју би сте се ви из иностранства можда поново и вратили…Мислим да од чистог критизерства или затварања очију пред истином нема вајде…Волела бих да сви који могу узму учешћа у овом литераном пројекту, те нам кажу какву би то домовину волели да имају…Ево пошто сам ја “чачкала мечку”, кренућу прва, са својим запажањима, малог обичног српског грађанина на привременом раду у иностранству…Како рекоше ономад они који су направили мали корак искорачивши на Месец – био је то један велики корак за човечанство, хајде да ми направимо један мали покушај да бар на папиру добијемо једну бољу и лепшу Србију…
Најпре шта је то што јако “волем” у Србији и око Србије…Мени се географска карта Србије јако допада – има река, долина, језера, шума, планина, потока, бања, равнице, брежуљака…добро нема море, али немају ни неке друге земље, чак ни оне на западу, па ништа…Позиција Србије је такође добра, континентална, не сасвим централна, али би могла бити и много централнија и ближа, да уведу мало више low-cost или буџетских компанија, па да се може много чешће и јефтиније на ту страну…или на ову, ал’ прво да олабаве визе ови западњаци… Да постоји мрежа добрих путева, могли би свуда брже стизати по тој Србији…Кад помислим на немачке и британске путеве, обузме ме велика љубомора (а још не наплаћују ни путарину), док ни код Француза нису путеви уопште лоши, али се плаћа…Да се бар Срби угледају на Хрвате и нове ауто цесте направљене по Хрватској, али неће на њих, знам сигурно, из ината…Сад да је нама добрих путева по Србији, па нек буде и по оној народној „плати па клати“, било би добро, само да се изграде што пре….
Е кад помињемо ту природну лепоту Србије, одмах се намрштим јер помислим на прљавштину, папирчуге, кесе, флаше расуте уз пут, поред пута, испод прозора, по парковима, на гранама дрвећа, испљуване улице, опушке од цигара, разапет веш на терасама са главне стране улице, старе ствари натакнуте на видно место по двориштима…Е то је оно што не волим…Али лако би се то дало решити да се малко засучу рукави и све то лепо почисти, да се уведу строге казне за бацање отпадака ван места одређених за исте, за пљување итд. Строге казне су неопходне да би се у ред довели они који праве ђубре и који немају развијену свест… Кад се праве стазе у парковима, пустити народ да прво као овце утабају пречице којима би се кретали, па онда поплочати стазе…неко ми рече да је то власт у Новом Саду недавно урадила – ако је тачно, свака им част…Права локална власт која разуме и пилагођава се локалном менталитету својих бирача..

И још нешто што у том контексту апсолутно морам поменути, то су јавни тоалети – мислим да је то једна црна рупа на слици Србије коју је неопходно под хитно затворити…нема за то никаквих оправдања типа 500 година под Турцима, недостатак воде и сапуна итд. Ја бих јако волела да у мојој домовини Србији има много више јавних WC-а а да у овим постојећим нико не “.…” поред рупе, што казао Радован Трећи...или ако се и неком омакне, онда молим лепо да узме четку у шаке и среди унеређено….ако неће, е онда би требало или га казнити, или предвидети да то одраде запослени на таквим местима – као што је и у јавним тоалетима у свету…

Што се тиче овоземаљских тема, ја јако “волем” српску храну – и то баш све онако домаће…и слатко и слано, и кисело и љуто…Волим да одем на пијацу и да тамо чаврљам са сељацима, руменим сељанкама, да имам оног свог код кога купујем кромпир, сир, лукац…да омиришем паприке црвене меснате и оне шиље, директ из Лесковац, волим српски сир, кајмак обожавам…(/slika2) Сетих се ту рођаке која је понела једну овећу кофу кајмака по повратку са годишњег одмора из Србије, да им се нађе неко време у Америци и кад су је зауставили у транзиту, на аеродрому у земљи где се не сме уносити храна из других земаља, поготову не из Србије, она се досетила да каже да је то специјални крем за кожу – има дерматолошких проблема па јој га праве у домовини…иначе би јој ем одузели кофу (што би била права трагедија, напамет им не би пало да се то једе, већ би фрљнули тај кајмак, или га спалили), а могли су јој још приде и лупити онако крвнички и казну од пар хиљада зелембаћа…
Не знам како је са вама, али мени на Западу храна коју купујем по супермаркетима, иако исконтролисана, чак и у „био“ опцији (која је скупа к’о ђаво), ипак нема ону сласт коју осетим кад кусам српски производ…Да ли је то стога што сунце тамо у нашој Србији јаче сија, мање се прскају производи, или је у питању нека моја уобразиља, носталгија, заиста не знам и не могу да провалим у чему је штос да паприку са Каленић пијаце поједем к’о јабуку, да све пуца под зубима, а овде не могу ни да погледам бабуру људски, а кад је испечем, она се сва спапуња к’о флис папир …Ја мислим да је наша храна наша компаративна предност и да ту треба улагати паре и инвестирати да се то још више развије и пласира на страна тржишта…Французи јако цене своје попољопривредне производе (чак бих рекла и прецењују, у односу на шпанске или португалске), али Србија би требало да нађе начина да сачува производњу сувог меса, кобасица, чварака, киселог купуса, туршије, сира, кајмака, бурека, јогурта (који не постоји уопште на Западу), сувих паприка, гибанице, проје, домаћег џема, слатког, шљивовицу умало да заборавим итд…Да се не догоди да прехрамбени производи буду свуда исти, јал’ их куповала у Немачкој, јал’ на Зеленом венцу…
Ја јако “волем” и српску народну музику, да се не фолирам, иако имам МБА. Неки ‘’на нивоу’’ сматрају да је народна музика за народне масе, а не за образовану класу… Кад кажем народна музика, мислим на стару, изворну народну музику, староградске песме, али не на ово ново турбо ударање у главу, које ми звучи исто као и било где на Оријенту…Мислим да имамо песме за сваку прилику и свако расположење – да те понесу да разбијаш чаше, да те расплачу, да те осоколе и да ти поправе расположење кад си у бедаку… Мислим и да нема правог народног весеља без циганске музике и трубача…
Волим и српске вицеве и шале на свој и туђ рачун; штосове смишљене у трену, на лицу места, игру речи што такође нисам имала прилике да сретнем код других резервисанијих народа …мада морам признати и енглески хумор је јако добар, али је присутнији на филму и серијама, значи неко је то ипак смишљао и продуцирао, био плаћен за тако нешто, а ређе сам била у прилици да један обичан Енглез на сваком кораку са пуно шарма изваљује штосове…напросто култура им је закопчанија, затворенији су народ…нису као Срби без длаке на језику…Наравно не волим псовке и простаклуке сваке врсте и ван сваког контекста…
Мени су у иностранству увек недостајала она српска неписана правила да можеш код пријатеља и родбине да банеш ненајављен или да их цимнеш телефоном и питаш – ‘еј, шта радиш, ‘ајд дођи на кафу? То је рекла бих српски изум који нисам имала прилике да доживим нигде другде, осим ако се опет не ради о Србима на некој другој страни света… и српска отвореност и предусретљивост, то јако волим и мислим да то треба неговати…то баш обара с ногу и осваја закопчане странце…да ти мајка, свекрва, свастика, или нека друга особа из комшилука причува дете који сат или дан…тај сервис је рекла бих непостојећи на Западу…
Има нешто што никако не волим, а јак је и познати српски “бренд” одувек – то је упадање преко реда, свуда и на сваком месту…знате већ оно стојите у реду пред шалтером, а неко само прозуји поред вас, као да је пао са Марса, и оп, ено њега већ првог у реду у коме ви чамите сат или два…Или други случај, треба да уђете у аутобус и неко вас онако баш лепо “српски” муне лактом у леђа или вам избије бубреге и ено њега господина већ је сео…Ја такво понашање апсолутно не прихватам и мислим да то треба под хитно искоренити, или бар санкционисати …е сад како, то је већ друго питање…жута линија уцртана на неким местима, видех у овим новим страним банкама по Србији, већ помаже у том смислу; да има чешћег и бољег јавног превоза, вероватно би било и мање гужванције…Идеално би било као нпр. у Британији да имате кондуктера који ће да викне – Стоп! кад нема више места у бусу, и онда они којима су се врата затворила испред носа, мирно чекају да дође следећи…бојим се само да би дотични кондуктер у Србији моментално завршио на ортопедији!
(/slika3) Не волим ни то што ти у Србији треба мали милион папира да би нешто обавио…никад ми неће бити јасно зашто се код нас издају крштенице, уверења разноразна не старија од 6 месеци…човек се једном родио, не рађа се сваких 6 месеци…по мени је то апсолутна глупост и бацање пара, и што је још најгоре то изискује врло обилан административни апарат – претпостављам да се тиме лепо пуни њихов буџет за плате…али мислим да би неко морао имати памети да прекине такву праксу…зар није довољно једном издати такав документ за цео зивот…тако је бар у Британији… То бих ја волела да раде и у Србији, а не на једној страни траже уверење да ниси осуђиван и то да оно не буде случајно старије од 6 месеци, а онда за министра без пардона поставе неког баш осуђиваног…
Не волим такође што у Србији не постоји јавна одговорност – ако је неко на положају тзв. функционер направио грешку у раду, а исти је или директорчина, или директорчић, тај онда мора без поговора да лети са свог радног места, или да најбоље сам да оставку (што је велики и позитивни морални подвиг)…То је нешто што ми се свиђа овде на Западу…Ако хоћеш да будеш лидер онда мораш да будеш беспрекорнији од других и другима за пример…а не „недодирљиви Бог“ изнад сваког закона…
Ја јако волим српску сналажљивост, али у позитивном смислу, не негативном…значи кад се јави неки практични проблем, тад Србин напрегне своје сиве ћелије и нађе најприкладније решење…То сам имала прилике да видим и код разноразних мајстора, који одмах ошацују због чега ваш мотор не преде к’о маца, а и код интелектуалаца, нпр. код мог београдског зубара, који има лаку руку и који увек нађе начина како да мој зуб лечи, само да ми га не вади и не ували за њега исплативију круницу … На ‘’напредном’’ Западу сам наилазила на контра став – више воле да ми предложе да изваде здрави зуб, да би ми усадили блештаво белу круницу…
Али не волим сналажљивост у негативном смислу, други би рекли „Србину је у души да те зезне или зај…“...Да ти на пијаци на кантару закине 100 грама, да ти ували стари производ, да неце да уважи рекламацију ни кад си у праву, нема враћања робе, по систему такнуто-макнуто …волела бих да Србија у том смислу мало постане као Европа или Америка, значи да увек можеш све купљено да вратиш, ако си се мало боље погледао у огледалу код куће и видео да ти та ствар не паше баш најбоље, или ако си се из разноразних разлога у међувремену предомислила…и да ти врате твоје паре у целости назад…е сад не знам баш како би могли спречити обичај ‘’досетљивих’’ Срба (а и осталих екс Југословена) у Америци који купе скупо одело или хаљину за свадбу, коктел парти и слично а онда после тога, однесу исто на хемијско чишћење и назад у радњу…врате им паре..
Мита и корупције се нисам уопште дотицала у овом свом писанију јер је то велика системска болест и њоме би требало да се баве суд и полиција. Смета ми, а то нигде у свету нисам била у прилици да радим, осим у мојој Србији, када болничарки треба да тутнем 200гр кафе, бокс цигара, парфем, или доктору флашу вискија (шушкаву шарену хартију да не помињем), само да би имали милости и нежно давали ињекцију, или пажљиво вадили крв болесном члану моје фамилије.
О крупнијим рибама и већим поклонима да не говорим. На западу је увек само једно хвала или велико хвала било довољно, а често би ме и зачуђено погледали ако им се претерано захваљујем одговарајући – то је мој посао…
Ето толико од мене а сад ‘ајте ви, драги земљаци, дајте своје предлоге и своје идеје – покажите пре свега добру вољу и дајте нам мало позитивне енергије…молим само да ово не постане још једна политичка трибина за поткусуривање …тога је у Србији и превише…