Вредни професор Миха

Започети нови живот на рушевинама онога што је, упркос силним и слаткоречивим обећањима полуписмених идеолога, пропало још  „у гарантом року”, изнуђени је подухват у коме се свако сналази на свој начин, како зна и уме. Све те терете изнио сам и сâм, на својим плећима лично, али човек није дрво у шуми него живи с људима где га неизоставно додирују, чак и када се свикне на невоље и сличне судбине и других.

Омалени Рус, сироти Миха, мигрант који је тек изашао са курса брзог учења језика јер механички прецизно али крајње незграпно склапа реченичне конструкције на свом новом језику – хебрејском. Био је свестан да је у „задњем возу”, и спреман да учини буквално све како би се одмах доказао на свом првом запослењу у новој домовини.

Месец дана, није ни одлазио у тоалет по 12 сати дневно, није правио ни сувишан корак који није био искључиво везан за његово радно место. Само да не би својом кривицом „испао из воза”.

Грађанска Нова година у Израелу је сасвим обичан радни дан и није празник, осим ако не пада у шабат (суботу). Као лаборант радио сам у великој и угледној фирми која не празнује ни јеврејске свеце.

Осим осим Јом Кипура (Дан Покајања), празника када се у Израелу чак и не вози. Памтим Михин долазак у фирму, баш у ноћну смену за једну „нашу” Нову годину која је и мени без ичије подршке и протекције, такође, била суђена као радна.

Кратконог, просијед човјечуљак са дечијим лицем и изразито плавим очима, представљен ми је одмах на почетку „новогодишње” смене уз напомену да посебно обратим пажњу на њега јер је новајлија, а посао и клијент за кога су рађене скупе кесе - веома важни.

Накнадно ћу сазнати да му је 45 година, иако је, без обзира на просиједе власи, изгледао знатно млађи.

Миха је једини од свих запослених, доносећи узорак на провјеру, увек прије уласка у лабораторију обавезно куцао на врата, поздрављао с благим наклоном и директним погледом у очи. Никада се није служио  сплеткарењима попут већине других, нити лажима карактеристичним иначе за разједињене руске Јевреје из бившег Совјетског Савеза. Посљедњи је одлазио на паузу, строго у секунду настављао са радом на својој машини за кесе, те при сваком новом почетку, неизоставно доносио и узорак на контролу. Све по „правилима службе” што је убрзо, најприје код његових, углавном аљкавих Руса, који су чинили 90 одсто свих упослених у производњи, почело изазивати подсмех, а послије и код канцеларијских службеника којима је била смешна тако фанатична посвећеност послу. Они су се само донекле „трошили” када је газда или неко од његових најближих сарадника у близини.

Радило се у смјенама од седам до седам, осим администрације. Дакле дванаест сати, дању-ноћу, како те распоред „закачи”, а Миху су његове колеге у том одељењу амбалаже већ оне прве ноћи након неколико сати рада, подсјећале да треба мало да одмори, да угаси машину и попије кафу или чај.

Миха је ћутке игнорисао сва та пријатељска убјеђивања и искључиво гледао само своја посла.

Недељу, две након Михиног доласка, сви су га оставили на миру, а он је своје радне обавезе извршавао савршено, без грешке или било каквог пропуста. Почели су му додељивати и сложеније послове, као што је израда специјалних коверти са серијским бројевима, бар-кодовима и сигурносним затварањем које је наша фирма радила за једну познату енглеску банку.

Негде при крају четврте недеље јануара, те Михине прве године у нашој фирми, сазнајем сасвим случајно да је он био професор физике на Универзитету у Санкт Петерсбургу.

Оставши без ионако слабо плаћеног посла, али и због неподношљиве дискриминације, са супругом и троје деце емигрирао је у Израел. Да ту преживи дефинитивни распад Совјетског Савеза и крене, као и ја, скроз  испочетка.

Нас двојица смо врло брзо успоставили ненаметљив однос међусобног разумевања и уважавања. Стекао сам његово пуно поверење, највероватније и због тога што сам настојао у свакој прилици да му помогнем, бар корисном информацијом око бољег сналажења нас новодошлих.

Миха је спонтано почео да ми се обраћа на руском језику, као да сам му род рођени. Тек након неколико реченица и мог стрпљивог гледања у празно, уз извињење се брзо „шалтао” на његов незграпан хебрејски,  дарујући ми широк осмијех захвалности. То се догађало у ситуацијама кад не може да се сети како се нешто каже на хебрејском, а ја ускочим с предлогом: „Скажи па руски”, који поприлично разумем, иако се не служим с њим. 

Некако при самом крају јануара те године, када је Миха већ скоро читав месец одрадио и већ ишчекивао своју прву плату у новој домовини, на једној јутарњој контроли ми се, уз силна извињавања и помало срамежљиво, обратио с невероватним питањем: „Извини, молим те (у хебрејском језику нема персирања), а где је тоалет у овој  фирми?

Алекса Благојевић, Израел