Будим се са тескобом у срцу
Чини ми се да је свако путовање у неки крај истовремено и најбоље путовање у нашу унутрашњост, јер сваки човек тек на дистанци најјасније види своје место, место свога народа и своје културе коју понекад исувише вреднујемо или, као у нашем српском случају, премало ценимо, каже Нина Живанчевић поводом своје нове књиге „Оно што се памти” (издавач „Корнет”), збирке путописних есеја за коју је добила подршку француског Националног центра за књигу који јој је доделио стипендију намењену стваралаштву „изузетног писца”.– Та стипендија помаже писцу да живи и пише неких годину дана и додељује се одиста писцима изузетног статуса који имају пуно књига иза себе. Наравно да ја нисам спадала у ту категорију, али добила сам је и осим новчане помоћи, она прија нашој души. Као да те неки старији колега потапше по рамену и каже: „Мали, на правом си путу, само настави” – каже ауторка 20 књига поезије, 3 романа и 3 збирке прича, која од 1981. године живи ван Србије, најпре у Вашингтону, затим у Њујорку до 1994, а после тога, већ готово четврт века, у француској престоници.
У овој књизи има доста личног, утканог у вечно и универзално. Снага мисли превазилази жанр путописа и уводи нас у есејистику. Шта је био најјачи подстрек да напишете ово дело?
Донекле комерцијалан жанр путописа, који вулгарно описује људе и места кроз које пролазимо, никада није био део мог списатељског интересовања. Мислим да ту фото-апарат има много бољу прођу. А и истини за вољу, иако живим у граду „импресионизма”, импресионизам или описни приступ слици, догађају, никада ме није занимао.
Ја сам дете суштинског приступа стварима или експресионизму, неком крвавом осећању који вас тера да се ујутро пробудите са тескобом у срцу. Највећи подстрек да напишем ову књигу био је порив да објасним себи и другима оно што на неком путовању стварно видим. Дакле, у Африци видим немаштину, дивљину неолиберализма и лепорозне, а мање махање репа лавова у сафарију.
Дајете паралелу између Мишоовог доживљаја Индије и вашег? У нечему се слажете с њим, а у нечему не?
Слажемо се у много чему! Анри Мишо је мој велики учитељ, европски песник надреалиста огромног калибра који ме је пре свега „посаветовао”, некада давно, да треба да наставим да се изражавам у визуелним уметностима, једноставно речено да сваки писац треба и да црта и слика, и обратно. Мишо је веровао у синестезију и тоталну уметност, негде као Вагнер. Али оно што ми је засметало у књизи „Варварин у Азији” јесте његово колонијално, односно донекле колонизаторско око којим је гледао, поглед којим донекле и мене данас гледају Французи. Мислим да је он, мада човек широког духа и културе, ипак био жртва своје епохе, као донекле и Андре Малро.
Књига обухвата и путовања у Египат, Италију, Шпанију, Лондон и Перу. Шта је заједничко за сва ова места у вашем свету?
Заједничко свим овим земљама била је моја потреба да тумачим великог Другог (по мени, а не по Жижеку и по Лакану, тај Други, било који је Велики Други, а не неки мали „објекат А” којим тумачимо себе!). Неким од ових земаља заједнички именитељ је био хотел, као суштинско окупљање карактеристика свачијег карактера, манифестација сваког спољњег путовања. Да, кроз хотеле сам пролазила, још увек пролазим – и мрзим их, јер су безлични. Кажу да је Боб Дилан увек стављао неке своје мараме на прозор сваког хотела у ком би боравио да га подсете на дом.
После дугогодишњег живљења у иностранству, какав је данас ваш однос према Србији у коју, уосталом, често долазите? И шта бисте прво написали када бисте писали путопис о нашој земљи?
Осећам се изазваном овде и рећи ћу оно што стварно мислим, иако се плашим да ћу скочити самој себи у уста: патетика, плач и наша кукњава да смо историјске жртве одувек су ми биле одвратне, али плашим се да подаци нису били неистинити, јер смо у оној великој сеоби народа и Словена, увек извлачили карте које никако нису личиле на победничке џокере. Наравно, то што ја интимно мислим да се не треба жалити на усуд и плакати над судбином само је део моје ћутљиве будистичке природе. Али чини ми се да ни Украјинце нико не чује када лају на месец. Но добро, кажу да смо сви били један исти народ, стари Словени, што сам описала у причи „Василиса Прекрасна”. Док пролазим Србијом осећам увек ту прасловенску благородност која превазилази појмове проницљиве и широке гостопримљивости. Ја се поносим чињеницом да потичем из наших крајева! Једном сам се, чак, осетила као Ђоковић: када сам 2013. у Перуу представљала српску поезију, Србију, на стадиону у Лими пред 5.000 људи!
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
