Дупли виски за дуплу смену

„Награбусили смо данас луткице, рекао сам на српском намигнувши црвенокосој лепотици небеско плавих очију по којима је и добила необично име - Сафир. Заклоњени у углу шанка за који знамо да није на удару камера за обезбеђење кришом наздрављамо и испијамо прву јутарњу туру. Њој сам направио „шери бомбу” а себи сам насуо дуплу дозу јефтиног „скоча”. Погледом ми је дала знак да разуме моје мрмљање на њој неразумљивом језику.

Дупла смена захтева и дупли виски. Радити дупло значи доћи на посао у десет изјутра а отићи кући негде иза поноћи, тек пошто из кафана избацимо и последњу пијандуру. А данас смо „кратки” за три човека.

Америчка омладина изгледа да се искварила последњих деценија. Често мењају послове, налазе длаку у јајету сваком радном месту, још чешће изостају због мамурлука и провода а изостанке правдају лажним смртним случајевима, кваровима аутомобила, депресијама и болестима што себе, што кућних љубимаца (сви се разнеже кад чују да је кученце болесно). И зато смо данас кратки, троје их је назвало и рекло да не долази.

Али бар имамо једно друго. Обожавам да радим са Сафиром. Она је млада менаџерка а ја сам прилично искусан шанкер па у оваквим данима пуно помажемо једно другом. Што из милошта, што  из зафрканције, ословљавамо се са брате и сестро. Некада и пука реч учини много да се човек осети пријатније и добије мотивацију за рад. Сафир је отишла да спрема ресторан а ја сам насуо још једну и почео да отварам шанк.

Мисли ми на тренутак одлуташе у студентски дом петнаестак година раније. У студентској соби на петом спрату атмосфера прилично учмала. Спремамо Међународно јавно и није нам ни до чега. Свако се теши на свој начин, а ја размишљам о шанку и бродовима. Инспирисан легендарним филмом „Коктел” маштам о томе да се отиснем у свет и дане проводим радећи на егзотичном броду жонглирајући чашама, флашама и конзервама.

Урлање Мексиканаца из кухиње вратило ме је у стварност а дупли виски испијен на празан стомак улио ми је и малу дозу ентузијазма и учинио јутро подношљивијим. Зачас ће то проћи, тешио сам себе. Дванаест сати к`о дванаест минута. А биће и добра кинта.

Један сам од ретких Срба у Медисону и једини који се бави овим послом. Некима занимљив, некима одбојан, лик који се упорно ретко када смешка, странац са тешким нагласком, чудним причама и изузетно добром радном етиком, заљубљен у свој посао. Чудна игра животних околности које се већ петнаест година понављају из дана у дан.

Први гости улазе и седају за сто. Типична породица за коју сам пре доласка у Америку мислио да постоји само у лошим америчким филмовима. Сви заједно, њих четворо, теже нешто мање од тоне. Она ми се кези док прилазим њиховом столу, он је загњурен у избор сосова за пилећа крилца и не примећује никога, двоје тинејџера задубљени су у своје ајподове.

Наручују. Он ће дупли чизбургер са кромпирићима али са дијеталном кока колом, она се већ и труди да смрша, салатица са нискокалоричним (фет фри) преливом, а за децу наравно пилећа крилца пржена у фритези са „барбикју” сосом. Током целог ручка наливају се огромним количинама бесплатних допуна кока коле и на крају наручују „чиз кејк” за дезерт. Једно парче, да поделе. Наравно, ту су и обавезне кутије за понети у које трпају непоједене остатке хране. Захваљују се, одлазе и остављају ми прилично лепу напојницу.

За њима улази група од четири „ред некса”, мишићавих момака окаљених тешким радом на фармама јужног Висконсина, простачких манира, јефтиног укуса и прилично сировог понашања. Возе велике пик-апове и одличан су извор информација о лову и риболову. Реченице не почињу са „молим вас”, већ са „дај ми”, наручују одвратно пиво „милер лајт” и пилећа крилца у „бафало” сосу. Не причају пуно, гледају телевизор испред себе, брзо скидају месо са пилећих костију, бришу руке тоном салвета, праве неред испред и поред себе, на брзину плаћају и одлазе у журби. Од њих се нико није обогатио.

Ресторан се полако пуни гостима, углавном ужурбани ликови са паузе за ручак, по неки ноторни алкос, попут Робија, лика који сатима испија дупле висије са кока колом и зури у екран видео игрица. Скоро ће подне па креће и темпо и навала народа. И енергија се свуда око мене диже, сви трче, сви скапавају од посла.

Народа много, а сви би све и одмах. Сви би одмах све да добију а нико не би одмах да наручи. Изводе бесне глисте, извољевају могуће и немогуће, жале се на све и свашта, траже сваки могући разлог не би ли добили било какав попуст.

А ми скапавамо. Прилично сам увежбан па правим коктеле и точим пиво брзином хоботнице са шест руку а риђу косу плавооке лепотице само видим како лети уздуж и попреко ресторана.

После два сата чврстог темпа, полако почињем да проклињем све редом. И дан када сам дошао у Америку, и све оне који тог дана нису на послу, и дебеле Американце... псујем све то у себи и трудим  се да на лице ипак ставим какав такав кез. Не треба ми још једна притужба на моје (не)смешкање.

У паузи, кад се све ипак мало стиша, кријемо се у ћошку и испијамо још по једну. Дуплу! На екс! Ручак смо некако преживели, али вечера...

И ту, око пола четири поподне, сваког дана долази Ден, најодвратнија сподоба коју сам у животу упознао и коју нажалост морам да гледам свакога дана. Старац, у својим седамдесетим, осведочени је педофил. Долази сам, испија по шест конзерва одвратног пива МГД, задуби се у ајпод са видео игрицама, плаћа и уз циничан смешак и после пар сати одлази кући, сам, у свој остатак живота у коме нема ама баш ничега.

Његов одлазак, наговештај је много бољег остатка ноћи. Четвртак је и почињу караоке, долазиће сталне муштерија, добри зафрканти углавном, да се опусте уз пиво, виски и песму.

Залутаће и по нека млада студенткиња, флертоваћемо, точићу им само за њих измишљене воћкасте коктеле ако ми буду дале инспирацију, можда успем да избунарим и по неки број телефона или пријатељство на фејсбуку. Ко зна.

Песма, море алкохола, још песме, још пића... све до негде иза поноћи, све док не испратим Хозеа, доброћудног распеваног Мексиканца који  четвртком увече, по правилу, после много испијене текиле и пива, последњи излази из кафане. После 14 сати трчања, точења и стајања једва да осећам стопала и ноге. Али бар је пала добра кинта. Сафир, сва уморна, седи за шанком и пијуцка пиво. Да завршимо бројање, и готови смо напокон.

– Хоћемо ли на мали опоравак у „бању” данас брате Нико, пита ме док ме гледа како бројим новац.

– Обавезно сестро.

И за непуних пола сата, ето нас у „бањи”, клубу за господу удаљеном непуних десетак минута вожње. Испијамо пиво док се испред нас две лепе плавуше извијају на шипци. Уморни и исцрпљени, гледамо више кроз њих него у њих. После неколико испијених тура, риђокоса се спрема да иде кући.

– Хоћемо ли брате?

– Иди ти, ја ћу остати још мало. Видео сам да Оливија ради вечерас. Видимо се сутра лепотице.

Десетак минута касније, док ме Оливија води ка соби за „лап денс”, размишљам једино о томе колико ли ћу још дана и година све ово морати да поновим, изнова и изнова?

Предраг Рудовић