Поглед из виле вредне три милиона долара

Слећемо на аеродром Ј. Ф. Кенеди. Први пут долазим и зато на изласку из аеродромске зграде добро пазим да осетим како „мирише ваздух Америке”. Била сам сигурна да има посебан мирис јер сваки град, а камоли континент, другачије мирише. Београд ми је увек имао специфичан мирис на смог, нешто велеградско што излази из боемских кафана и посластичарница, упржени шећер и ванилију. Морски градови миришу на јод и сумпор, на рибе с градела и боровину.

Међутим, у Америци није било никаквог другачијег мириса од оног нашег. Сједамо у „џип”, рент-а-цар, и правац Њу Канан, удаљен од Њујорка 80 километара. Кроз прозор очима гутам чудо планете, фамозну „Велику јабуку”. Прво уочавам перфектно уређене и обележене траке ауто-пута. Аутомобили су габаритни и нови. Углавном америчке марке, понеки „мерцедес” или „јапанац”. У Америци нема ничег маленог. Све је велико као и сама држава.

Стижем у Њу Канан, Конектикат, и одмах се види да ту живи богатији сталеж. Све саме виле, обично једноспратнице, али велике површине за становање. Свака је различита, удаљена једна од друге око 300 метара. Одвајају их велики вртови који гарантују дискрецију власника. Испред сваке виле има најмање три аутомобила. Обично „нисан трак” и обично још две лимузине. Око кућа све је у савршеном реду, без изузетка. Много цвећа, разног растиња али нигде нисам видела људе испред куће који живе у њој. Необично, баш.

Дуго се возимо кроз насеље и примећујем да нема тротоара. Око цесте је само трава, дивна и уредно покошена. У први мах помислих да можда ови људи овде воле да ходају или џогирају по трави која је свакако за стопала удобнија од бетона. Касније сазнајем да тротоара нема јер нико жив ту не иде пешице. Американци се у насељу искључиво возе а за чувено џогирање иду у паркове које имају у сваком кварту.

Таман сам мислила да шетам том стазом између прекрасних вила и да се добро нагледам лепоте архитектуре. Такво нешто сам виђала само на филму, огромне беле или плаве палаче са стакленим коцкастим салонским вратима и прозорима, мермерним тремовима које украшавају округли стубови као два дива који верно чувају кућу од сваке неприлике. Схватила сам да би било прилично незгодно шетати тамо где нико није виђен у том подухвату и вероватно би ме полиција пресрела на нечији позив.

Кућа мојих домаћина је велелепна, нова вила, тек купљена. Коме се посрећи да има моменте у животу као у кадру неког холивудског филма, то изгледа овако. Велики салони с вазама свежег цвећа, камини у приземљу, беле степенице, осим што украшавају кућу, воде на спрат на којем су спаваће собе с припадајућим купатилима и гардеробером.

Просторија намењена за играње деце од 50 квадрата испуњена је свим од Дизнија до Пепе прасице. Добијам на кориштење своју собу на спрату и прво што сам пожелела је да отворим тај чувени прозор, баш као кад је Кери Бредшо свако мало вирила кроз такав прозор на Зверку. Њихови прозори се отварају на тај начин, подизањем половине прозора на горе, као на шинама. Прозори су у тим коцкама од стакла, величине школске свеске. Никад ми неће бити јасно зашто се код нас на тај начин не отварају прозори. Наши прозори заузму пола собе кад се отворе.

Боравећи у тој вили од три милиона долара и шетајући по врту који је димензија фудбалског игралишта размишљала сам о нашим људима од којих већина ово никада неће ни видети нити могу замислити како се негде живи, далеко од наших крајева, градова, села...

Наш народ има предрасуде о свакој држави на планети у којој је боље и лакше живети. Америку и људе који живе у њој поистовећују с Пентагоном и Стејт Дипартментом. Американци се питају о одлукама државе колико и ми о нашим.

Код нас се одмах сервира прича о хладноћи људи, лажном сјају, о томе како је то све без везе а како је нама закон сарма а ћевапи у пола лепине заклетва. (Искрено, баш сам се ужелела и једног и другог.)

Истина, моји домаћини су ми признали да за пола године нису видели комшије у врту, не знају ни како изгледају. Зато ми имамо наше пенџеруше које с нама смркавају и освањивају. Нема тих камера ни шпијуна који им могу конкурисати! Наравно да има чара комшијска кафа али знам исто тако колико пута нам позлије од осматрчница и чапраз дивана. Свак има своје, нама је наше најбоље али и њима је њихово, јер и они то своје зову наше.

Друго или прво што сам желела да пробам је – храна. Толико сам чула прича о на изглед лепој али неукусној храни. Све што сам јела било је одличног укуса, осим можда, другачијег укуса меса. Све остало је фантазија. Изобиље свега, трешње и јагоде у јануару, смокве, лубенице, диње…И трава им је иста као наша. И цвеће око куће. Много је хризантема, георгина. И јабуке на дрвету су мале. Нико их не бере, осим мене, али само једну да пробам укус. Иста наша а у Америци.

На каси у продавници љубазни старији господин, док куцка по тастатури, уз осмех ме пита, како сам, да ли ми је леп дан и куповина. На излазу две госпође нас гласно поздрављају и упућују комплименте за наше хаљине. Тако цели дан где год дођосмо у куповину. Увек осмех, увек лепе речи, поздрави.

Питам пријатељицу да ли она зна тај свет пошто је то кварт у којем се креће. Насмеја се до суза и објасни ми да је то овде сасвим обична, нормална комуникација. Касније ми је рекла да је размишљала о томе и да је тужна због спознаје како смо постали деформисани, неприлагођени за обичне уљудне разговоре.

Након неколико дана приметим како ми се такви поздрави и љубазност почињу да свиђају. Нема оне намргођености у сусретима, нема гурања у ходу, псовки на пролазнике. Сваки разговор је срдачан, сви су у неком такмичењу да се лепо и опуштено обраћају једни другима.

Август, врело је напољу, Њујорк се топи. Хватамо жути такси након десетак минута и покушавамо се распоредити у три возила јер цела породица је кренула на венчање. Замолимо тамнопутог таксисту да сачека минут док се договоримо с осталима да не погрешимо око одредишта јер у Јабуци с једног места до другог има најмање сат времена вожње. Кад смо сели у такси, возач нам је прилично дрско рекао да изађемо напоље из аута јер неће да нас вози. Зашто? Зато што смо га пустили да чека пола минута а он је блокирао саобраћај.

Таман сам се навикла да су овде сви тако фини и културни а човек нас избацује из таксија. Запрепашћени изађосмо ухватисмо други такси и седосмо у хладњачу. У свим њиховим возилима, ресторанима, хотелима, тржним центрима, температура је лети минус 10. Треба то издржати ако се има у виду да вожња некад траје сатима. Распитивала сам се како подносе минусе усред лета али нисам до сада добила логичан одговор.

У згради за венчања сачека нас изненађење. Најмање стотину парова чека позив матичара да се венча. Уз рођаке и пријатеље у згради је било око хиљаду људи. Али сви су раздрагани, срећни и младенци и гости.

Опет аеродром ЈФК, чекам лет за  Флориду. Од места за чекирања до гејта колико од Београда до Чачка. Долазим с мојом пријатељицом покретне траке где је доста полицајаца и радника обезбеђења. Некаквом гримасом показах пријатељици да ме боли глава и да нисам баш добро.

– Како сте, изгледате ми лепо, да ли сте добро, треба ли вам нека помоћ, упита ме уз широки осмех униформисани Афроамериканац.

 – Хвала мистер, све је ок. Твоје очи су лепе, боје кафе, велике, стакласте као у срне.

– Ти ниси из Америке?

– Не. Ђоковић, знате ко је он?  Ја сам из те земље.

– Да, наравно знам. Дивно.

Пружим му руку коју је прихватио на свој длан. Чинило ми се као да се  пахуља снега спустила на јастук од перја. Најнежнији додир свиле и сомота.  Двоје непознатих људи у делићу секунде толико топлине и посвећености  даровали једно другоме, кроз додир дланова.

Од милион сусрета длановима по свету и овлаш руковања, овај је био са посветом, без писане поруке али са жељом странца да ми помогне да се осећам као да неко мој. Неко коме је стало до мене. 

Док ме покретна трака одвозила кад смо се срдачно поздравили, окренула сам се и махала странцу као он нама све док смо могли да га погледом  дохватимо. Моја пријатељица лаконски је закључила да је неписано правило, сви црни воле плаве жене и обрнуто. После неког времена и она је посветлила косу, не знам да ли због тога или због лета и мора.

– Дођите нам опет, и данас звони поздрав непознатог мушкарца у униформи на аеродрому ЈФК.  

Неда Козомара