Плаве очи српске књижевности

– А уз такву помоћ, можда бисмо могли да окречимо салу СКЗ после дведесетак година.  О замени прозора не верујем да се може говорити – додаје писац који је уредник у СКЗ још од 1992, а њен главни уредник од 2009. године.

Кажете да Закон о изменама и допунама Закона о СКЗ већ месецима чека на ред за расправу и усвајање у Народној скупштини. Имате ли било какве информације када ће доћи на ред и да ли би могло да се деси да буде одбачен?

Чули смо да је тако. Чуди нас што се одужило, јер Закон о СКЗ одређује установу књиге и културе која је својим вредностима трајала у више векова, држава и друштвених поредака. У том смислу, не верујем да ће бити одбачен. Може бити враћен у поновну процедуру, ако се у међувремену распишу избори – тако се већ десило пре десетак година.  Све то дуго траје и СКЗ, мада нема дугова, не може више да издржи. Садашње Министарство културе већ две године покушава да помогне Задрузи око њеног статуса и Закона и још није у томе успело.

Сви велики издавачи из бивше Југославије су пропали. Како ви опстајете?

СКЗ је велики издавач у духовном и културном погледу, а не по броју књижара и издатих књига. Није предузеће, већ издавачка установа, основана у 19. веку. Има своје одборе и одсеке, Комисију за Коло, библиотеку и Књижевни архив... Установа траје колико трају циљеви уграђени у њене темеље. Опстали смо домаћинским пословањем – свако ради по три посла, чувањем својих ресурса, али и захваљујући донацијама неколицине правих добротвора и многих аутора који су се одрекли хонорара, јер им је част да им књиге носе Змајев знак на корицама. Ми ипак баштинимо и креирамо најстарију и најугледнију едицију Коло, „плаве очи српске књижевности“.

Кажете да неке банке праве проблем што немате матичне бројеве својих оснивача, а то су били Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љуба Стојановић, Батут и други. Није ли то „нушићевски” моменат?

Да није проблематично, било би смешно. И ми то са осмехом причамо. Питање је како обезбедити статус: лекс специјалис за само једну СКЗ у време када такве установе нису предвиђене.

Због свог начина оснивања, организовања и власништва, СКЗ, дакле, нема буџетски рачун. Држава јој, и да хоће, не може дати никаква средства?

Осим преко посредника, рецимо на откупу књига за библиотеке. Проблем је што савремено законодавство не предвиђа видове оснивања, власништва и организовања као што има СКЗ, а ми Задругу не можемо оснивати поново. Наши чланови имају управљачка, али не и власничка права. Нови закон треба да одреди статус, а држава мора да нађе начин да СКЗ у својој изворној форми може да функционише. Тако би се обезбедило суфинансирање из буџета и добијање буџетског рачуна. Досад за то није било воље.

Осим финансијске инјекције, шта је још данас потребно Српској књижевној задрузи?

Наше су финансијске потребе заиста мале – да се не угаси ватрица коју са стрепњом чувамо. Задрузи није враћена одузета имовина! Она постоји и у поседу је државе. Задруга нема возило. Објавили бисмо још бар десет књига годишње, треба платити услуге архивисте и библиотекара. Мени је потребан заменик – неко мора да ме наследи, а пре тога да нешто научи о СКЗ. Ни то не може без новца. За те ствари се не може молити донација. С друге стране, наше књиге изгледају као у највећем благостању и господству – Коло у целини, остале едиције према могућностима.

Колико сада има чланова СКЗ?

Број чланова се повећао, поготово чланова – улагача у плаво Коло. Велики број чланова имамо у Бару (50) и на Цетињу (33). Проблем чланства је у томе што је нестабилно: колико се ове године учлани, толико их на то заборави, осиромаши. Молили смо министра просвете да сугерише школама Србије да се, као правна лица, ако желе, учлане у СКЗ. Он то није могао да учини.

Имате примедбе и на однос медија према СКЗ?

Он је из године у годину све слабији. У медије долазе нови људи из нове школе, где се мало учи и о лектири, а камоли о СКЗ. Опет, многи обавештења о раду СКЗ сматрају рекламом. Вести из СКЗ нису реклама: овде се пише, преводи, приређује, анализира, тумачи. Одржавају се научни скупови и округли столови. Потребно нам је да се то зна, да радимо и постојимо – да се тамо, где имамо чланове и поштоваоце, зна како се негује и траје традиција плавог Кола и дух наших претходника.

У просторијама у којима су седели Иво Андрић, Бранко Ћопић, Десанка, Ћосић и многи други писци осећате ли се повлашћено?

Управу СКЗ чини двадесет књижевника, професора и привредника, међу њима ја сам готово најмлађи. Из СКЗ мора се гледати с висине, јер је то висина наших оснивача и претходника. Ми говоримо и у њихово име – радимо оно што су они почели и поставили високе стандарде. Отуд и неспоразуми с онима који не знају шта је СКЗ (јер се о томе не учи у школи), према чему смо ми обавезни и одговорни. Наш је задатак и да се њих сећамо, а сећање је исто стваралачки чин и рад. Поручујемо исто оно што и оснивачи СКЗ у свом првом прогласу: да народ, уопште и појединачно, упозна своје изворне духовне, књижевне и научне вредности и њихове протагонисте и да себе и своју децу обликује и оплемењује мудрошћу, лепотом, врлином и господством из српске књижевности – на језику и писму највећих српских писаца. Сви они чине СКЗ – ја сам њихов службеник.