Уби нас прејака реч

Када описујемо наше тренутно стање или расположење, склони смо да користимо поједине термине из медицине, посебно из психијатријске области, не размишљајући какво значење оне заправо имају. Тако кажемо да смо у паници ако журимо, жалимо се да смо у депресији кад мало клонемо духом, нервозне испаде тумачимо као слом живаца, а добар провод описујемо као – лудило. Професор др Милан Милић, психијатар и психотерапеут, објашњава зашто је важно да када описујемо како се осећамо и шта мислимо будемо прецизни у изражавању и куда нас може одвести емоционална неписменост.

1. Зашто користимо прејаке речи када описујемо како се осећамо?

Да бисмо скренули пажњу других људи на оно што осећамо, ми неке ствари предимензионирамо. Тиме можемо направити проблем и себи и другима. Довољно је три пута дневно рећи „осећам се лоше” или „убија ме глава”, за недељу дана нас више нико неће ни чути, а с временом ћемо и сами изгубити процену озбиљности сопственог бола. Слично је и са термином – „у паници сам” или „у депресији сам”. То су речи које би требало много опрезније и одмереније да користимо. Ако, на пример, стрепњу коју имамо пред испит, назовемо паником, како ћемо да знамо кад стварно будемо у паници?

2. Зашто је депресија израз који је у свакодневном животу тако често користимо да опишемо своје расположење, иако је реч о озбиљној болести?

Сви ми знамо да се депресија испољава кроз нерасположење, несаницу, апатију, слаб апетит, одсуство заинтересованости за секс... Али, нико не може после два дана да прича људима око себе да је у депресији. Сви или неки од тих симптома морају да трају бар две недеље да би се могло рећи да је то депресија, јер особа која има ову болест је пре свега дисфункционална. Проблем је што постоје стања незадовољства која прате слични симптоми, али тегобе су у ствари реакција на неиспуњен живот и ту не помажу антидепресиви. Ови лекови не лече незадовољство, које човек мора да разреши на други начин. Депресија би у свакодневном говору могла да се дочара речима – не знам зашто, али није ми ни до чега. Људи који су незадовољни по правилу имају неке разлоге, депресија може да се јави и без повода и јасног разлога.

3. Како разликовати тугу од депресије?

Ми претерујемо, хоћемо да људи стално буду функционални, па кад неко изгуби нешто важно, посао или блиску особу, и онда тугује, кажемо да је депресиван. Нормално је да особа која је доживела неки губитак тугује – и различито је време потребно да се губитак одболује. Нерасположење или безвољност, која траје дуже од две-три недеље, могу бити разлог да се потражи стручна помоћ.

4. У широкој употреби је израз „слом живаца”, да ли он уопште нешто значи?

Жаргонски, људи сломом живаца зову свакојаке реакције, али заједничко им је да су бурне, емоционалне. Формално гледано, слом живаца најближи је статусу које у психијатрији зовемо кризно стање или поремећај прилагођавања који се догађа у случају неке велике промене у животу. Рецимо, када изгубимо посао, напусти нас партнер, одузму нам стан који смо купили на кредит, емигрирамо у неку страну земљу... Тада се догоди да људи изгубе менталну равнотежу, веома су уздрмани и чека их стварање новог система. Без обзира да ли се лечили или не, кризно стање ће свакако проћи, али ако из кризе нисмо ништа научили, онда смо „џабе кречили”. Због тога је боље отићи код психотерапеута.

5. Често се чује и израз да је неко тотално „изгубио контролу”. Да ли и овај термин позајмљујемо из психијатријске науке?

Свима се понекад деси да изгубимо контролу над својим емоцијама. Неке од тих стања афеката и бурних реакција које нас преплаве, па праснемо, нису спорне ако се не понављају често. У супротном, ако је то учестало, таквој особи психијатар мора да помогне у контроли емоција. Често се од таквих особа чује реченица: „био сам бесан, али уздржао сам се”, што оне сматрају контролом, а то је само финале једног процеса, и то без разумевања психолошке позадине те емоције. Да бисте над неком емоцијом имали контролу, морате да разумете одакле она потиче и да ускладите мотив са реалношћу у окружењу. Јер, није исто да ли ћете и како испољити бес у кући, у лифту, на пословном састанку, у банци, болници...

6. Колико правилно користимо израз паника?

То је највиши степен страха, стање потпуног одсуства разума, када је све препуштено инстинкту на нивоу преживљавања. Кад гори кућа или је земљотрес, природно је да се јавља паника. Људи јуре као муве без главе, вриште и покушавају да се спасу, а понекад и напипају излаз из опасности која се пред њима створила.

7. Дакле, то онда нема никакве везе са душевним поремећајем?

Паника се јавља у ситуацијама ванредне, реалне опасности из којих особа не види излаз. Панични поремећај је понављање стања панике више пута недељно у трајању од месец дана, и при чему никаква реална опасност не постоји. Ово стање особа доживљава изненада, без разумљиве логике, страхујући да ће добити инфаркт, излив крви у мозак, да ће пасти у несвест, полудети, изгубити контролу и учинити нешто њој неприхватљиво.

8. Да ли је неозбиљно за некога рећи да има „шизу”?

Разни стручни термини, не само из медицине, ушли су у свакодневни говорили жаргон. Такви се изрази обично користе као синоними или симболи да се нешто опише. Још од давнина постоји израз „шизика”. Они који не знају тачно шта је шизофренија, знају да је то некакво лудило. Зато када неко бурно реагује и хистерише, кажу – има „шизу”.

9. Зашто људи користе изразе из психијатријске науке да некога опишу, понекад и увреде?

То је можда наша потреба да ублажимо страх од таквих ствари. Као што људе с дијабетесом зовемо „шећерко”. Ако то ноншалантно користимо, онда и није тако страшно. Мада сам присталица прецизности у изражавању, не можемо од људи очекивати да у толикој мери буду озбиљни. Значајније је да знају да препознају своја емоционална стања.

10. Каква је моћ речи када некоме помажемо да преброди неки проблем?

Много тога постижемо невербалним порукама, али речи су значајан додатак, јер обраћамо пажњу на оно што нам се говори. Када, рецимо, осећамо да је неко напет, бесан или тужан, од избора речи зависи ток комуникације.

Провод – до лудила

– Разумљиво је да млади жаргонски своје незаборавне проводе описују као – лудило. Лудило јесте губитак контроле. Значи, било је толико добро да их нису спутавале рационалне норме и потпуно су били у трансу. Осећај сједињавања толико је био јак да су ове особе осетиле спајање с другим људима, код које се губе границе и где су били максимално опуштени – објашњава др Милан Милић.

Шта мислим када кажем да патим...

– Потребе душе су флексибилније од потреба тела. Има много случајева да људи одаберу посао који ће им донети новац, обезбедити комфор и задовољства у којима ће телу бити добро, али неће бити испуњени и креативни, па ће душа патити. Морамо добро да проценимо да ли смо неку доминантну потребу запоставили и коју цену смо спремни да платимо. Многи то олако схватају и крећу општим путем: заради новац, буди успешан, оснуј породицу, ради ствари као и други људи, запостављајући елемент индивидуалности. Не треба заборавити да смо ми, ипак, примарно посебни, а секундарно исти као други људи – подсећа др Милић.

Панични поремећај далеко од шале

– Панични поремећај се доста успешно решава, поготово код људи који се лекарима за помоћ обрате на време. Међутим, има особа које самоиницијативно узимају лекове, пију смирују се уз мало пиће, а неки пију и мало више, поједини сматрају да ће то проћи само од себе и трпе, или почну да избегавају ситуације које би могле да им буду претња, па им се „накачи” агорафобија, понекад и депресија. Тада је панични поремећај тешко искоренити. Тежак проблем у третману представљају и људи који имају страшљиву природу. Од раног детињства се свега и свачега плаше, и болести, и несреће, и других људи. Ипак и таква стања могу да се ублаже лечењем – објашњава психијатар.