Европом влада страх

Швајцарски песник и преводилац Фабио Пустерла, који пише на италијанском и живи и ради између Ломбардије и Лугана, после неколико година поново је гост Културног центра Београда поводом манифестације посвећене Светском дану поезије. Предавао је италијански на Универзитету у Женеви, а часове држи и у средњој школи у Лугану. Један је од оснивача литерарног магазина „Идра” у Милану, преводи са француског и португалског. Поезију Фабија Пустерле код нас преводи песник Дејан Илић, а на српском су објављене његове збирке „Ствари без историје” и „Потопљена гомила”.

Живите између Швајцарске и северне Италије и иначе много путујете. На који начин ово интернационално искуство уобличава карактер ваше поезије?

Живим у малом месту у околини Лугана, мањег града у Швајцарској. Када ујутру отворим прозор видим планине и помислим на то да само донекле живим у тако идиличној средини због тога што је она део веће области преко границе зване – Мегалополи Падана, трећег мегалополиса у Европи, после Лондона и Париза. Не видим тај мегалополис са свог прозора, али он је ту. Нема правих политичких граница између Швајцарске и Италије, стварност је мешавина, стопљеност мегалополиса и онога што ће тек постати његов део. Живим широм тих граница и то је занимљиво искуство. Свако од нас живи кроз њих, између садашњости и будућности, наше личне ситуације и великог броја могућности. Поезија опстаје изнад ограничења, изнад језика. Мој језик је италијански, али у Швајцарској имамо француски, немачки, енглески, португалски. У младости сам читао европску и светску књижевност; јапанску, америчку. Плуралност и вишејезичност, драматичност, то је реалност данашњег света, данашње поезије. Италијански језик моја је домовина, али он ми није довољан.

Како се Европа мења у данашњим драматичним околностима?

Дуга традиција европске културе веома је важна и богата. Она се очитава у концепту који Европу разликује од осталих делова света, а то је управо идеја о људским правима. Та традиција људских права карактеристичнија је за европски континент више него за амерички или азијски. На тој основи Европа треба да настави да гради и своју будућност. Ако ствари сагледавамо кроз политичку перспективу, Европа заиста више није место где се на прави начин поштују људска права. Претворила се у простор којим влада страх. То је бојазан оних који овде долазе, али то је зебња и Европљана да ће због дошљака изгубити економске привилегије. Тај страх који све прожима чини да се заборављају људска права, она која нас чине Европљанима, а Европу оним што она јесте. Промене треба да се крећу у правцу повратка тим традиционалним вредностима – хуманости и поштовања права другог. Европа, да би то постигла, мора да буде спремна да се одрекне одређених привилегија. Данас у Италији, Француској, Мађарској и Аустрији на политичким изборима побеђују десно оријентисане партије и програми, засновани на фашистичкој идеологији. У таквој ситуацији ширења страха од свега што је другачије или страно негирана су људска права. То је оно што подстиче страх. У читавој Европи је тако. Мислим да се европска политика у последњих 60 година базира на финансијским и банкарским правима, али не и на поштовању човека и на традицији европске културе.

Како поезија опстаје у таквом свету?

Све почиње у речима, речи су кључне за наш однос са светом. Поезија је та која на посебан начин користи речи и ставља их у одређене контексте и односе, само што те речи у оваквим склоповима немају истоветно значење као што га имају у нашем свакодневном животу. Тако нас поезија подстиче да промишљамо наш однос са светом. Да преиспитујемо и сопствену позицију у свом окружењу. Такође, поезија нам може помоћи да изађемо из наших менталних шаблона и навика, помаже нам да схватимо да је свет много шири од нашег уског виђења, да је комплекснији од наше тачке гледишта, али она не може да промени свет по себи, већ најпре појединачни однос према стварности. Поезија не може да доведе до политичких промена, али може на њих да утиче. Може да прошири и отвори нечију перспективу.

Да ли је град сасвим и у поезији прогнао природу?

Велики француски песник египатског порекла Едмон Жабес у својој последњој „Књизи о гостопримству” рекао је да је порекло речи друштвено, да су речи у вези са градом и људима, али да је слово дивље, да је примордијално, небрушено, ослобођено обзира, природно. А у поезији су реч и слова сједињени.

Шта вас подстиче на то да мењате свој начин мишљења, да видите, да пишете?

То је неко сећање, нешто из прошлости, нека ситуација, или можда дневна вест коју прочитам у новинама. На пример, ових дана док сам шетао Београдом у једном туристичком водичу прочитао сам податак да је приликом бомбардовања вашег града 1941. године био погођен и Зоолошки врт и да су тада истрчале преживеле преплашене животиње које су лутале градом. Сигурно је да има и важнијих вести од ове, али у свест ми се урезала слика ослобођеног лава који шета разореним градом. Могуће је да ће ме то инспирисати да нешто напишем.

Да ли вас поезија и текстови које преводите мењају као ствараоца?

Превођење има невероватан ефекат на свест. Тера вас да изађете из самога себе, из личних схватања, чак из сопствених културних оквира. Преводилац прво треба да продре у туђи текст, а онда да покуша да створи његову другу верзију на свом језику. То није само лингвистичко, већ и културолошко искуство. Процес превођења сигурно оставља траг и на писање аутора.