Одлазак Добрице Ерића

Напустио нас је Добрица Ерић (1936–2019), песник и прозни писац детињства, природе, родне груде. Многе генерације школске деце читале су његову поезију у уџбеницима, а посебан успех имала је његова књига „Вашар у Тополи”, као сажетак читавог једног детињства. Била је овенчана и многим наградама. По њој су прављене радио, позоришне и телевизијске драме, ушла је у лектиру. Добрица Ерић објавио је више од стотину књига, продатих у тиражу од милион примерака, имао је своја Одабрана дела у двадесет књига, а у својој поезији овековечио је свој крај Гружу и село Доње Црнуће.

Као лиричар, а не само као дечји писац, стекао је репутацију књигом „Виноградар”. Ове песме улазиле су у антологије поезије.

– На почетку су ми критичари замерали да сам идилични песник. У ствари, постојао је такав живот у то време. Та нетакнута природа, послератно детињство које се расцветавало. Наравно да су и моје песме биле такве. А онда су наишле тамне године. Почео сам да певам и о томе. Збирка „Разапета земља”, у којој су отаџбинске и несрећне песме, доживела је највише издања и највише награда. Песме из те књиге говоре се на свим странама света, где год има нашег народа – изјавио је Добрица Ерић једном приликом.

По речима Љубивоја Ршумовића, „Разапета земља” је књига јаук и књига баук, она опомиње и ужасава, складно милује душу и убојито пробија нерве, везује их у чвор. У овим песмама Ерић је поистоветио Србију са страдањем самог Христа, а трећина књиге посвећена је Косову и Метохији. Дело „Деца са златом липе у коси” посветио је деци са Космета, и лирску историју Срба, од старих Словена до данас, бројаницу са 433 чворића „Косовски венац”.

– Добри песник који се поистоветио са отаџбинским мученицима, са народним певачима, са обичајима и менталитетом српским, он пише усмене народне умотворине – рекао је Ршумовић за Добрицу Ерића.
У његовој поезији читалац лако запажа улогу и значај пејзажа и тако долази у прилику да разуме откуда толика фасцинација завичајем, а завичај је за Ерића потпуни синоним за свет, мишљење је Радивоја Микића.

– У средишту Ерићевог песничког сазвежђа стоји жена, као највиша лепота, као покретач и смисао свега. Стварна и одређена особа, сва од „крви и меса”, она убрзо постаје жена-чежња, далека сусетка и знана незнанка. Вечна жена, „жена које нема”. То је, напокон, лепотица, која се, сва ваздушаста, сва од паучинастих нити ткана, слути и тражи мимо свих присутности и одређења, да би тек у некој гружанској ливади оживела – рекао је Драгиша Витошевић.

Село Добрице Ерића позорница је рађања и умирања; жетва, косидба, ратарево узнесење, све је то поезија о животу и смрти, одједном, виђена у контрастима и звучним сликама света. Ерићеве риме, слике, метафоре, мали су лирски медаљони, занос који прожима читаво биће.

– Треба свако једном да оде да би са неког другог места, са мало веће удаљености, сагледао свој завичај. Док не видимо и не упознамо родна места других људи, а самим тим и друге људе, не можемо схватити колико је лепо и важно наше родно место и шта нам оно значи. Од тог тренутка већ почињемо другачије да мислимо и да се враћамо својим коренима и својим изворима, макар само духовно. Враћа се, у ствари, само онај најлепши и највернији део „одшелника”, а стварно, телесно, враћају се само малобројни, они најјачи, али и најслабији. Ја сам само крхко биће, али имам упорност и истрајност наслеђену од предака – говорио је Добрица Ерић.

Његово омиљено место у Београду био је пропланак код Храма Светог Саве и Народне библиотеке, а омиљена тачка на планети за њега је било место на којем би се нашао са женом коју је волео.

По речима Светозара Кољевића, Добрица Ерић је први распевани песник Србије на Истоку, који је прекодринску Србију опевао на Западу.