Рвање са француским речима у Квебеку
Нас 18 постаријих ђака из 11 земаља ево већ месец дана рвемо се са речима и граматиком на почетном курсу француског језика за имигранте. Не зна се коме је теже, речима или усељеницима којима влада Квебека плаћа око 1500 долара за два и по месеца учења француског да би се лакше снашли у тој претежно франкофонској канадској провинцији.
Пара није лоша, рекло би се, али не остане пуно када се плате паркинг, ручак у кафетерији и бензин за вожњу до колеџа СЕЖЕП у ширем центру Отаве. Ипак, ђаци-имигранти вредно бубају изговор и правопис по шест сати дневно и ретко изостају са часова јер је у двојезичној Канади, а поготово у главном граду, тешко наћи посао без бар основног знања француског и енглеског језика.
Заиста се труди наша професорка, мадам Ан Суз из Хаитија. Личи на оне стамене, преозбиљне црнкиње адвокатице из америчких серија, што је и била у родној груди. Агилан је и њен помоћник и млађи земљак Франц, рођени глумац који нам мимиком и геговима помаже да боље разумемо речи и реченице, јер настава се после три дана одвија само на француском. Испомажемо се, додуше, мало енглеским који сви знају, али то је врло скромна помоћ за овакве незналице француског језика.
Учионица је, заправо, велико позориште. Комично је чути на шта личе те сироте француске речи када се попут очерупаног галског петла искобељају из уста имиграната са разних меридијана. Ретки су усељеници чији су уво и изговор спремни за такав распон гласова и акцената као у француском.
Зато се француске речи у изговору нас почетника увијају, растежу и скупљају као жвакаћа гума, губе слова или бивају окићене вишком, акценти им клизају и посрћу, једном речју не личе на себе. Али ми се смејемо и упорно гурамо даље.
Ових дана вежбали смо француски играјући се шапутања. Задату реченицу ђаци шапатом преносе један другом да видимо шта ће од ње бити када стигне до последње клупе.
И кренуло је. Сузан из Уганде шапуће госпођи Ибтисам из Сирије, а она свом супругу Набилу, који има 73 године и најстарији је ђак у разреду. У Канаду је стигао пре пет месеци на челу петочлане породице и мада је професор енглеског, са француским се дружи први пут. Он полако и достојанствено устаје из своје клупе да дошапне ћерки Мариан, али њој није баш јасно шта је заправо чула. Колута очима, мимиком тражи појашњење од оца, али џаба, шапат мора даље.
Оно што није разумела Маријан преноси сестри Шази, она Младену из Београда, а он Вардану из Јерменије који то прослеђује супрузи Лаури, лепој млађаној Јерменки у поодмаклој трудноћи.
Шапат пузи даље, од Амира из Ирана до Кинга са Филипина, па од Пуне из Бангладеша до Хуга из Колумбије. Ни њему није све јасно, застаје, мешкољи се, па пребацује „лопту” Хавиеру из Мексика. Преузима Надима из Авганистана и преноси брату Муртази, а он Елени из Русије.
На крају реда је Мексиканка Алма, која устаје, превијајући се од смеха, и објављује шта је чула. А чула је: Bla, bla, bla, је ne sais pas (Бла, бла, бла, ја не знам). Кикоће се и цео разред, и професор Франц, јер је полазна реченица гласила сасвим другачије: La classe commence (Час почиње).
Шапутање и смејање пропустила је једино Стефани из Колумбије, иначе редовна на часовима иако је, судећи по фигури, пред самим порођајем.
Жилав је и упоран овај имигрантски народ у жељи да стане на ноге и избори бољу будућност себи и деци у новој земљи. Притом пуно помажу и владе Квебека и осталих провинција, а и федералне власти Канаде. Усељеници са статусом сталног боравка добијају бесплатно здравствено осигурање, разне финансијске и пореске олакшице за становање и школовање, и у перспективи за три године - канадски пасош. Плус конкретна помоћ за лакше прилагођавање у новој средини, попут ових часова језика за чије похађање имигранти добијају новац.
Само на нашем спрату има још десетак група са по двадесетак полазника који у оквиру програма францизације, како то званично зову у Квебеку, уче француски различитог нивоа. И плаћени су за то. Организатор је квебечко Министарство за интеграцију, различитост и укључивање, чији сам назив и постојање говоре са колико се пажње приступа усељеницима. И какав је приступ. Циљ није да усељеници забораве ко су и одакле су, већ да се лакше прилагоде негујући истовремено своје обичаје и традицију. Асимилација имиграната никоме није ни на крај памети.
На крају курса професорка Ан Суз и њен помоћник оцениће ко је како напредовао у кроћењу француског. И препоручиће Министарству оне који могу да пређу на више течајеве. Али уз све симпатије стечене током часова, не очекујте да ће било коме гледати кроз прсте. То сте, драги имигранти, оставили иза себе.
Welcome to Canada, или пригодније - Bienvenue au Canada.
Младен Бачлић - Отава - Канада
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
