Како су Римљани украли сир Пироћанцима

Овде у Аустралији нема пиротског качкаваља па зато купујемо онај са етикетом „Made in Bulgaria”. Ионако смо га шверцовали из Софије у она тешка времена седамдесетих и осамдесетих година па смо се на њега добро навикли.

Купујемо га у деликатесу „Код Турчина”, како га зову наши људи. И кафу понекад тамо узимамо, али је она лошег квалитета па ја скокнем преко улице „Код Италијана”.

Тамо, осим кафе, купим и пршуту, ону што се сече на танке листове. Италијани стварно имају најбољу пршуту, али је скупа, па је узимамо само за Божић, Ускрс и рођендане.

Иначе, слава нам је посна па тада узимао рибу, и то „Код Вијетнамца”.

Али да се вратим на причу. Дакле, качкаваља нема у великим супермаркетима у Мелбурну. Имају они милион разних сирева, јер Аустралија има тога колико и моја Стара планина - овце и краве су на све стране а избор млечних производа је невероватан.

Они сир зову „бели сир” а оно што није бело зову „жути сир”. Иако има лепших сирева, ми не волимо да мењамо, па осим „моцареле” и „рикоте” не купујемо ништа другo. „Моцарела” је наш „ђубек” (ако знате шта је то) а „рикота” наша „вурда”, једноставно речено.

Италијански деликатес је висока класа у односу на онај турски. Тамо улазим само када сам дотеран. Једног дана, пошто сам купио кафу, охрабрим се па питам имају ли качкаваљ.

И шта су ми одговорили - „caciocavallo” је у оном трећем фрижидеру у горњој  полици. Реч се изговара нешто као „каскавало”. Купио сам парче упаковано у целофан и правац кући. Није било великог изненађења, личи, али није као онај наш, старопланински. Сув је и тврд, мало блеђи од нашег.

Све до сада сам мислио да су Римљани (Италијани) научили нас Старопланинце да правимо качкаваљ, кад оно – они су то од нас украли.

Тако каже један доктор наука, стручњак чији сам рад недавно пронашао на Интернету. Зато пожурих да вам се похвалим. Дакле, ми Пироћанци смо народ најстарији. И нисам први који је то рекао. Друштвене мреже су узавреле од таквих тврдњи.

На једној од слика је приказан и најстарији изглед качкаваља.

Наиме, сматра се да је да су врећице качкаваља везиване на седла коња док су се номадски пастири кретали планином. Пардон, Старом планином. Да се зна!

Џорџ Петровић, Мелбурн, Аустралија

Пишите намПоштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика