Фудбал у рају

Навикли смо да се фудбал, бар оне важне утакмице, игра у пакленој атмосфери. И да се хвалимо да ће гостима ноге да се одсеку кад кроче на наше игралиште, јер ће „пуне трибине лудих навијача” да им приреде прави пакао.

Међутим, дочекасмо да видимо и чудо невиђено – важну фудбалску утакмицу, која као да се играла у рају. Оправдано или не, сад то више није ни важно, Уефа је због понашања навијача против Малатије решила да Партизан без публике буде домаћин Молдеу из Норвешке, последњој препреци за учешће у Лиги Европе.

Руководство „црно-белих” је у Уефиним прописима нашло могућност да у таквим околностима у гледалишту могу да буду полазници школа фудбала. И добили су дозволу за то. Тако се на западној трибини нашло око пет и по хиљада деце, не само из Београда, него и из других градова Србије, укључујући и Косово и Метохију, а и из Републике Српске.

И ти анђели су створили рајску атмосферу на стадиону Партизана. Они нису навијали, они нису мрзели, они нису вређали – они су волели. Показали су како се воли фудбал. Подсетили су нас, маторе, а за њих смо то сви ми, одрасли – неко много, неко мање – да смо сви ми некада волели фудбал онако како га они сада воле. И да би било и лепо и добро и од опште користи да га поново тако волимо.

Партизан се некада дичио својим навијачима, који су му после пораза од Хајдука 1976. са 6:1 у Београду, у тренуцима када се чинило да пуца танка нит наде да ће после 11 година без трофеја „црно-бели” да буду прваци – певали.

У међувремену је, нажалост, њихова места заузела другачија врста навијача, они између којих на трибинама мора да постоји ничија земља, јер „међу се се хоће да поморе”.

И пошто су се негде на издисају једне епохе и рађању друге толико побркали и погубили путокази, почело је да се узима здраво за готово да су певање простачких песмица, ширење транспарената с „високоумним” порукама, „постројавање” играча после утакмице и томе слично пресудни за учинак тима на игралишту.

На прекјучерашњој утакмици се видело да кола која су кренула низбрдо могу да се изгурају на врх и без застрашујућег хука из грла мишићавих момака.

То се може и уз хор звонких дечјих гласова. А они нису терали управу напоље, нису прозивали оне поред њих да су плаћеници, нису лепили овакве или онакве етикете оном чики што није дао гол, овом што није био бржи, трећем што није шутнуо тамо и томе слично.

После овога се некако само по себи намеће питање зар не би било боље када би и даље само деца долазила на утакмице. Барем док и ми остали не досегнемо њихов ниво и схватимо да играчи треба да играју, судије да суде, управа да управља, гледаоци да гледају... Па кад и ми будемо сазрели да правимо рајску атмосферу на утакмицама, да се и нама поново отворе капије стадиона.