Слаба киша с пљусковима

Нису, изгледа све народне мудрости и умотворине за сва времена. Пословице, на пример. Рецимо ова: „Ко се хвали, сам се квари“. Како то наивно звучи данас, у доба „селфмаркетинга“ као најпожељније и најпробитачније промотивне дисциплине!

            То ново правило понашања важи како за појединце тако и за (интересне) групе,и за привреднике и за уметнике,у инокосним колико и уколективним, приватним колико и јавним пословима. Ко у рукама има медије, или им је бар „близак“ – веће су му шансе да широко пласира и далеко добаци такво саморекламирање.

            Телевизије сеповремено на тај начину информативном делу позабаве самима собом. ТВ Пинк за повод узме отварање нове зграде у Сарајеву, РТС редизајнирање своје веб странице, Б92 успех радијског јутарњег програма који се у изворном облику уселио и у телевизијско издање „Дизања“. Овакве прилоге са неизбежним елементима самохвале, као и саопштења о великој гледаности или популарностистанице, програма, емисије...ваља примати с дозом опреза. Јер, ко ће боље од медија знати да употреби пропагандну машинерију, да инструира јавно мњење, да људима произведе потребе и наметне миљенике, да покренемедијску кампању у корист своје серије, риалити шоуа, квиза...?

            Ни коментари по блоговима, ни подршка кроз писма гледалаца, ни јављања у „живе“ програме нису сасвим меродавнизатачно одређивање успеха и утицаја појединих медија јерте врсте реакција долазе, по правилу, из круга раније освојене, сталнепублике,из редова „фанова“, оних који су већ осведочени поклоници одређеног програмског профила, ауторског или уређивачког стила.

            Отуд је тешко доћи до прецизнијег оцењивања и упоредногвредновања истоврснихпрограма, какви су, примера ради, јутарњи. Ако се изузменаглашено индивидуалан, неконвенционално-забављачко-иронични приступ у већпоменутом „Дизању” (чије праћење захтева посебан сензибилитет који подноси неограниченост мисаонеразбарушеностии асоцијативне слободе у дијалозима водитеља) – остали јутарњи програми личе једни на друге и делују типски.   

Свима имсе може десити, као на РТС-у, лапсус попут следећег: „Слаба киша са пљусковима и грмљавином“. Готово нико, нажалост, није имун на „интимизацију“ са редовним саговорницима, као водитељка Студија Б која све време комуницира с једним Слобом из ГСП-а. Нигде, чини се, нема интерног правилника о облачењу, па се свима дешава да сасвим произвољно тумаче појам пристојности. Свуда се амбијент уређује попут дневне собе, само од спонзора зависе детаљи (троседи, украси, шоље за кафу).

Ипак, има једна телевизија чија је јутарња сценографија недостижна по ружноћи. ТВ Ентер скоро да се не може гледати од несклада црвено-белих цветно-чипкастих тапета, па онда шарених, пругастих, затим неких стаклених врата у позадини, па ТВ екрана који непрестано светлуца као декор у просторији голог, мрког пода. А баш ту, у тој концентрацији неукуса, говорило се недавно о дефиницијама лепог и ружног по Умберту Еку. Ово друго је „оно што смета људском оку“. Џаба им наук!