Оно што је неизбежно мора се трпети

„Нико није поштеђен да каже неке будалаштине. Несрећа бива изрећи их с озбиљном пажњом.” Овом идејом почиње трећа књига „Огледа” Мишела де Монтења, у преводу и уз напомене Изабеле Константиновић, чиме је завршен капитални издавачки подухват Српске књижевне задруге важан за целовито разумевање дела овог мислиоца 16. века.

Како је то нагласила рецензенткиња издања проф. др Татјана Шотра, ова књига садржи тринаест поглавља, која представљају потпуни заокрет у тематици и у методи Монтењевог писања.

По њеном мишљењу, све мање реферишући на античке мислиоце, Монтењ развија личну рефлексију, преусмеравајући фокус на себе самога, као и на човека уопште.

„Он гради аутентичну теорију релативизма, остварујући у потпуности свој план да ’одслика себе’. Идеју о објективном посматрању свога ја изводи с изванредном луцидношћу, без болећивости и без претеране строгости према себи, без лирских исповедања или уздизања самога себе. Нови циљ који доминира у структури треће књиге ’Огледа’ тежи универзалности, преусмерен је ка везивању филозофије морала за народски, приватни живот сваког човека, ка анализи људске судбине”, истиче проф. др Татјана Шотра, додајући и то да је више од две трећине ове књиге посвећено важним додацима претходним огледима, личним прилозима, ауторовим кориговањима ранијих крутих моралистичких ставова, додавањима, дигресијама, које дају нови смисао читавом његовом делу.

На пример, у есеју посвећеном уметности разговора, Монтењ пише: „Срећа и несрећа су по мени две суверене моћи. Неразборитост је сматрати да људска разборитост може испунити улогу среће. А залудно је предузеће оног који претпоставља да обухвата и узроке и последице, те да води за руку напредак своје ствари; залудно нарочито поводом ратних већања. Није никад било више обазривости и војничке смотрености него што се види понекад међу нама: да ли је то из страха да се не изгуби на путу, штедећи се за излаз из те игре пред кјом смо немоћни.”

Релативизујући своје претходне преокупације, како тврди Татјана Шотра, Монтењ ослобађа свој дух, али и доводи у питање човекову тежњу ка савршенству, па и страх од болести и смрти.

„Трагајући за реалношћу људског постојања он открива како једноставно ослушкивање сопственог трајања најбоље извештава о природи људској. Открива како простим праћењем себе, у свим видовима постојања, од безначајних до веома важних искустава, пуним живљењем сваког садашњег тренутка, долази до задивљености што је водио живот човека до задовољства што га је провео у пуноћи своје људскости. Наспрам централне теме смрти, која се провлачи кроз сва три дела, Монтењ похвалом човековом животу у трећој књизи, сведочи о победи своје мудрости, која снагом сваког свог микросегмента сеже до наше актулености, и која је у стању да нас и данас подигне изнад обесхрабрујуће стварности”, нагласила је Шотра.

„Много бих више волео да порушим затвор неког бедема и закона, него моје речи. Осетљив сам до празноверја у држању својих обећања и радо их и себи дајем поводом свих предмета драговољно несигурних и условних. За она која су ништавне тежине дајем тежину свог љубоморног држања за правило: оно ме мучи и оптерећује својим сопственим интересом”, цитат је из есеја „О таштини”.

Интегрални превод Монтењевог обимног дела проф. др Изабеле Константиновић, по суду рецензенткиње, сведочи о преводиочевој привржености овој књижевној врсти, њеној ренесансној ерудицији и познавању Монтењевог дела и језика, као и о жељи да до најфинијих нијанси на српском дочара пишчев најинтимнији свет, његов двосмилени језик, којим се исказује мисао у покрету.

„Мора се научити трпети оно што се не може избећи. Наш живот је састављен као хармонија света, од супротних ствари, исто тако и од различитих тонова, благих и оштрих, високих и ниских, слабих и јаких. Музичар који би волео само једне, шта би тај хтео рећи? Он треба да зна њима да се служи заједно, и да их меша. Наше биће не може без те мешавине, и ту је једна страна не мање неопходна од друге”, део је есеја „О искуству”.